ВИДОВДАН је, несумњиво, један од најзначајнијих верских и државних празника у Срба. Не случајно, у питању је датум око кога је сплетена историја, како простора на коме српски народ живи, тако и самог тог народа.
Истовремено Видовдан има једно од најзначајнијих места у српској традицији, историји, политици и култури. Својим значајем тај верски и државни празник прераста и саму СПЦ у чијем је календару уписан „црвеним словом“.
Готово да сећање на Видовдан и поштовање тог празника најдиректније одређује идентитет Срба (и верника и оних који то нису), народа „расутог“ на Балкану, расељаваног, истребљиваног, превераваног, поништаваног у бројним ратовима, током страних окупација и идеолошких диктатура.
Реч је о датуму који превасходно везујемо за Косово и Метохију, Косовски бој, погибију и жртву кнеза Лазара Хребељановића, пре 635 година, 28. јуна 1389, на крај српске средњовековне државе. Видовдан буди сећање на оданост вери, говори о поштовању цркве, указује на српску државност зачету у средњем веку превасходно на простору КиМ, сведочи о неугаслој љубави Срба за живот у слободној отаџбини. Када је српски народ у питању, Видован је „догађај“ око кога су с протоком времена, настали предање и мит.
Лазарев митски „избор“ између „земаљског и небеског царства“, у наредним деценијама, вековима и епохама, преточен је у симбол свесне жртве, отпора туђину, немирења са судбином потчињеног, опстанка и наде, памћења прошлог и на том сећању конструисања националног идентитета, настојања да се одржи дати завет и обнови држава.

историја Скуп на Газиместану поводом 600 година Косовске битке, Фото Танјуг
То говори о значају Видовдана за српски народ, његову државу, историју, културу и идентитет, и истовремено обавезује историчаре који се баве средњовековном, нововековном и савременом историјом. То преплитање славе и смрти, успона и падова, будућности коју треба освојити и опомена које нуди прошлост, свакако је утицало да је Видовдан, како се нама чини, после Косовске битке 1389, будући симболи отпора, опстанка, идентитета, победа и пораза, планова за будућност и безнађа…, биран како од српских власти у различитим временима да потврде своју државност и постојање, тако и од противника држава које су Срби у историји формирали да их понизе и пониште. Тако ће, вероватно, бити и у будућности.
О Видовдану можемо говорити као и о националном миту. А национални митови део су културног наслеђа и националне баштине сваког народа и треба их прибирати, неговати, чувати, истраживати. Рационално анализирање, разумевање и промишљање митова наша је дужност. То је културно наслеђе које нас обогаћује и испуњава поносом једино уколико је рационално сагледано и објашњено. Људи политике и њихова тумачења митова су, најчешће, штетна, непотребна, ирационална, подстакнута политичким интересома, опасна, недобронамерна, површна и треба их се клонити. А Видовдан су превасходно последњих деценија политичари вредновали. Национални митови су део културног наслеђа о коме морамо да бринемо, а не извориште сукоба, подела, ирационалних тумачења која са знањем и културом немају додирних тачака. Ревизија слике прошлости у себи пречесто има митске садржаје који се преплићу са тенденциозно изабраним и најчешће малобројним чињеницама, које служе потврди ставова за које се учесници политичког живота у политичким сукобима залажу. Као и у ранијиом временима политички чиниоци који настоје да контролишу општу друштвену свест не одричу се могућности да под свој утицај и контролу ставе и историјску свест, као њен нераздвојни део. То се чини, уз остало, уз поновно политички мотивисано оживљавање митова.
Надамо се да је српски народ на путу да рационализује своје митове, међу њима и мит о Видовдану и да их данас сагледава и уграђује у културну баштину, а не у идеологизоване политичке програме. Другим речима српски митови треба да буду „уграђени“ у културни и духовни идентитет целог српског народа, да га обогаћују и оплемењују, да га чине поносним, али уз постојање критичке свести шта је мит, а шта истина о прошлости.

Фото П. Милошевић
Обележавање Видовдана у српској историјској и духовној вертикали има изузетан значај и много значења. Он сведочи о многим искушењима српске историје, о успону, ширењу, правном и духовном сређивању, формирању представа о снази, слави и величини српске средњовековне државе и њеном нестајању у судару са Турцима. Обележавање Видовдана собом носи и сећање на векове безнадежности у којима је српском народу брисано име, одузимано сећање и традиција, наметана туђа вера, сатирана друштвена елита, вршено однарођивање и културно потирање. У питању је верски и државни празник који сведочи о временима у којима се опстајало уз ослон на православну веру и побожност, косовски мит и историјска предања, уврежене норме патријархалног живота и друштвеног понашања, историјско и културно наслеђе и усмену традицију. Сећање на Видовдан истовремено је сведочанство о епохама одређеним терором, сеобама и пражњењем простора, запустелим огњиштима која осваја шума, зракастим продором албанског становништва у некада доминантно српски простор. Видовдан је симбол свих оних година испуњених сталном борбом, бунама, устанцима, ратовима и револуцијама, победама и поразима, потонућима и узлетима, пустошењима и обновом, поделама и преображајима, националним презиром и геноцидом, идеолошким притисцима, запостављањем, стално присутном неизвесношћу, егзодусом. Реч је о датуму који можемо сматрати једним од „угаоних каменова“ епске вертикале у српској историји, темељем идентитета Срба и њихове самосвести да су историјски народ.

Фото В. Н.
