ЗАВИЧАЈ

 

Завичај је наша Земља из које смо сви постали, земља по којој смо проходали и по којој смо ходили… Живјели на њој и у њу се, по библијској ријечи, враћали као „земља земљи!“

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Шта је Завичај?

Адреса? Држава, Град, Улица? Село? Заселак? Или: Завичајност? Огњиште? Клициште? Корјениште? Жилиште? Љубав?…

Дакако, све то је Завичај, све то је Коњиц за Коњичане и за све друге оно мјесто гдје су рођени…

Коњиц је град и никао на земљи која се одликује географском љепотом, планином, језером, ријеком, шумом, ливадом и водом…. С јасним видицима према Прењу и обронцима Бјелашнице…Стоји под небом одакле сунце најјаче и жеже, па све трепери и игра на загријаном ваздуху… Ту, на надморској висини од двјестоосамдесет метара и који метар још, гдје се, гледајући са његових камених и новиих мостова, небо везује за земљу и како би то писац рекао, „гдје се здравије мисли и лакше дише“, на ваздуху који скида „сваку копрену с очију и чисти фантазију“… Дакле,  ту је увијек било људи здравог живота и танане мисли који су снагом зрака завичајног сунца одуховљавали све што замисле и створе…

 

 

Коњиц, то је појам, име, топоним настао по племенитој животиња, коњу… То је земљишни простор ко зна откада стваран знојем и крвљу наше старине да би га нама у насљедство оставили. Да га користимо као засад из којег треба да израстају нове генерације наших потомака!

Коњиц је, рекосмо већ, Завичај. А Завичај и постоји да људи не скитају по бијеломе свијету, да куће кућишта, да се шире и множе у роду свом! Да народ тај, коњички, као и сваки други, живи у слози са собом и другима око себе, да његује традицију своју, да чува свој језик, своју материјалну и нематеријалну прадједовску „уштеђевину“, гаји и развија племенитост, да потомцима својим остави више људства и богатства него што су научили и затекли од предака својих!

За нас Србе Коњичане, тај нам је Завичај украден 1992. године, с почетка грађанског рата у Босни и Херцеговини. Сада за њим трагамо и присјећамо га се у блиједим сликама које, тако неуоквирене, наједном се распрше и нестану. Ипак, у том трагању, нешто нам подгријава наду: за разлику од љубави, Завичај се никада узалуд не тражи! Ако ишта, наћи ћемо га у овом уоквиреном, али незаокруженом и недовршеном рукопису, јер се прича о Завичају никада не завршава. Остаће у сликама које дуже трају од памћења, и с временом не мијењају смисао!

Добро је знано да је човјек без завичаја бескућник, безотаџбеник. Лута од немила до недрага! Да је тиква без коријена! Данас је то модерно рећи – космополита! Хвала им! „Космополита или безотаџбеник не може никада имати она племенита својства која има човјек отаџбеник, као што не може да буде племенито ни оно дијете које остане рано без родитеља па се потуца из ране младости од немила до недрага… Изузеци су ријетки“, већ је, истински, неко рекао…

Отуда нама Коњичанима (уосталом, као и свакоме коме је Завичај разорен или „украден“), преостаје да будемо јединствени за његово очување у срцу.  То ће нам умањити шансе да већ сутра постанемо беззавичајни ликови расути у туђини и по туђем живишту и ходалишту!

 

 

Срби из Коњица су били скупина људи који су љубили своје мјесто, своје село, свој град, свој Завичај, живјели на сталној адреси, без страха да ће је ко икада отети, преиначити или избрисати из личних докумената. Живјели су у стабилности свога вишевјековног континуитета, без стрепње за будућност оних који тек треба да дођу и да их наслиједе.

Завичај је наша Земља из које смо сви постали, земља по којој смо проходали и по којој смо ходили… Живјели на њој и у њу се, по библијској ријечи, враћали као „земља земљи!“. Све што имамо и волимо је на земљи, или под земљом. Зато треба да, бар као успомену, чувамо мисао о Завичају. Чувајући мјесто рођења најбоље чувамо и гробове наших предака, вјечитих стражара над нашим Завичајем!

Сваки завичај је вјечито добро и трајна категорија. То је почетак наших живота, успомена и сјећање. Завичај је генерацијска завјетна својина! Зато, останимо досљедни насљедници наших предака и постојани претходници нашег потомства!