ЗАПИСИ ИЗ РОДОКРАЈА : „ПОЛИТИКА“ И ЋИРИЛИЦА

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Jош одмалена сам стекао навику да купујем дневне и недељне новине и понеку књигу. Бар у оној мјери колико ми је скромни, ђачки џепарац, дозвољавао.

Сјећам се, био сам други разред основне школе у Коњицу. Улицом је пролазио познати коњички колпортер, извјесни Варишчић, са надимком Шкицо.

И баш када је био поред мене, повика из свог старачког грла, промуклим, дуванским гласом:

„Новине… новине, Ослобођење… ево и Борба, Политика... новине… новине!“

У џепу сам имао неки гвоздени ситниш који сам добио од родитеља да купим четврт сомуна.[1] Ипак, одлучим се да останем гладан а да купим новине. И то које новине!

„Чико, чико, а које су новине на ћирилици?“, рекох дјечијим гласом, али одлучно и одсјечито као да имам двадесет година!

 

 

 

Он застаде, мрко ме погледа и с пријекором загалами на мене:

„Откуд ти, мали, знаш шта је ћирилица! Већ реци које ћеш новине ако имаш пара?“

„Ама, имам ја пара, само ми реците које су новине штампане ћирилицим?“, био сам упоран.

Он ме сада погледа пажљивије. Црномењасто, слабо обријано Шкицино лице; наједном доби онај израз који наликује на мјешавину чуђења и радозналости.

„Одакле си ти мали па тражиш новине штампане на ћирилици?“,  рече не скидајући поглед са мог лица.

„Из села Загорице!“, рекох толико гласно да се неки људи, који су пролазили поред нас, загледаше у мене.

„Добро, добро…ево ти онда Политика! Дај паре!“

У његовом гласу је сада било неког помирљивијег, чак родитељског тона, насмијеши се и помилова ме по глави.

Док је учинио корак-два од мене, чуо сам како мрмља себи у браду:

„Ти ми знаш шта је ћирилица! Пих!“

Како тада, ево и до дана данашњег, додуше, понекад, не свакодневно, дружим се са београдском Политиком.

Много, много година касније, десио ми се мали „инцидент“ с „Политиком“ и ћирилицом!.

Било је то годину-двије пред потоњи ратни поводањ у Босни и Херцеговини.

Тих дана у Коњицу се тражила „Политика“ више која је стизала у тај град на Неретви око 10 сати. Долазило је само око десетак примјерака. А и то би продавци склањали са видног мјеста и истурали сарајевску штампу.

У киоску, испред зграде Скупштине општине, односно кафане „Прењ“, радила је једна симпатична, црномењаста муслиманка. Замоли сам је да ми свакодневно остави по један примјерак „Политике“, до 15 сати, када се враћам с посла.

Једно вријеме тако је и било!

Али, како су међунационални односи у граду постајали све неподношљивији, и продавачица је промијенила однос према мени.

Једног поподнева дођох до кисоска и замолим је да ми да „Политику“.

Умјесто „Политике“, продавачица ме дочека ријечима са тоналитетом подругљивости и сарказмом:

„Господине, `Политике` нема… Ево, узмите `Спорт`, и он је на ћирилици! Видим да само читате ћирилицу!“

У том тренутку сам се сјетио колпортера Шкице и моје прве купње београдске „Политике“.

Од тада, па до дана данашњега, у Коњиц није стигао ниједан примјерак беогардске „Политике“. А и ћирилица се, нажалост, ријетко, или никако, у Коњицу чита или пише!