Home / О Коњицу / Насељлја / Загорице / Записи из Родокраја : ШАМАР

Записи из Родокраја : ШАМАР

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

У општем метежу и студентском насрнућу, за вријеме демонстрација 27. марта 1941. године у Београду, Лазар И. Куљанин, жандарм, људина као од брда одваљена, својски је ошамарио једног студента који је пао на нос на београдску калдрму! Тада није могао ни слутити да ће посљедице тог шамара Лазар осјетити скоро деценију и по касније!

 

Ако се ико у времену након Другог свјетског рата, када је пропагирана уравниловка у животном стандарду људи, могао назвати газдом, онда је то једино могао бити Лазар И. Куљанин из села Загорице покрај Коњица у Херцеговини.

Та „титула“ сопственичке, власничке класе, уз његово име, ма колико да је сметала околишу, с правом му је пристајала. У тим поратним годинама духовне оскудице и материјалне неимаштине, није било Загоричанина који се чиме није послужио од његовог добра: ако је требало наоштрити алатку на великом брусу (тоцилу), оштрено је код Лазара; ако је требало машински крунити клипове кукуруза, крунило се на Лазаревој машини „крунилици“; ако се искао ракијски казан, искао се од Лазара; ако је требало који комад одјеће сашити од сукна, шило се у Лазаревој кући; ако је требало кафу самљети на великом млину, мљела се код Лазара; ако је требало жито развијати на машини, доносила се на гумно од Лазара…

И када је први транзистор „засвирао“ у селу, очуо се у Лазаревој кући, баш као и глас прве хармонике на којој је Лазар, најприје увесељавао себе, па онда и друге!

 

 

Демонстрације

Лазар И. Куљанин је рођен 1913. године. Оцу му је било име Илија, а мајци Ружа. Сви су је у селу звали „Блатачка“, јер је била родом из села Блаце.

Лазар је основе писменост научио у Коњицу. Када је напунио 25 година, напустио је родне Загорице и уписао се у школу Краљеве жандармерије у Сплиту. Годину дана након тога је распоређен у сталну службу у Београду.

За вријеме познатих демонстрација у Београду, 27. марта 1941. године, и када се клицало „Боље рат него пакт“, Лазар је био распоређен да чува њемачку амбасаду гдје се жандармерија сукобила са студентима. У општем метежу и студентском насрнућу, Лазар, жандарм, људина као од брда одваљена, својски је ошамарио једног студента који је пао на нос на, од ходања, углачану београдску калдрму! Лазар није могао тада ни слутити да ће посљедице тог шамара осјетити скоро деценију и по касније!

 

Хапшење

Након бомбардовања Београда, 6. априла 1941, године, Лазар одлази у Косјерић и учествује у борби с Њемцима. На његову несрећу, убрзо је ухапшен и одведен у Београд. Послије неколико дана заробљеништва у српској престоници, Лазар успијева да побјегне. Међутим, код Ниша поново пада у њемачке руке. Бива транспортован у Тедмишвар. Из тог румуснког града, са групом осталих заробљеника, марвеним вагонима, након шест дана без воде и хране, долазе Њемачку, до града Оснабрика.

Како је Лазар причао, у логуру настаје права тортура.  Ноћу би, насумице, изводили по неколико заробљеника, посатављали их као живе мете на којима су се стражари учили гађању! Тако убијене би вјешали за ноге у баракама гдје су остали спавали!

Једно вријеме је Лазар радио на имању неког Швабе. Пошто је био снажан, вукао је плуг умјето коња.

Неким чудом, Лазар бјежи и од незгодног и непријатног газе, али га убрзо хватају и шаљу, час у логор у Клену, час у Бремену…

 

Ослобођење

Лазара су ослободили Енглези. 7. априла 1945. године. Прикључује се њиховој војсци гдје проводи двије године. Лазар је покушао да се мобилише у једну енглеску јединицу. Није успио! Као разлог одбијања, надмени Енглези су су навели: ем је Словен, па уз то још и Србин!

Немајући куда, Лазар се враћа у своје родне Загорице, крајем љета 1947. године.

Лазар не долази у Загорице само као ослобеођени њемачки заробљеник, већ и човјек са пуно напредних идеја, нарочито на пољу пољопривреде, али и са великим транспортом материјалних добара која ће послужити њему, а и осталим сељанима!

 

Лазар И. Куљанин

Због познавања енглеског и њемачког језика, Лазар је добио неколико понуда за упослење. Све их је одбио и посветио се унапријеђењу пољопривредних култура од чега је и живио.

Лазар је био веома интелигентан и домишљат човјек са великим животним, илити европским искуством, поготово у узгајању воћа и поврћа. Дакле, био је, прије ових садашњих, прави „европејац“!

Вратимо се, сада, горе најављеним посљедицама оног шамара којег је „залијепио“ бунтовном студенту 27. марта 1941. године у Београду.

 

 

Сусрет

Недуго послије Лазаревог повратка у родно село, добио је позив да се хитно јави у канцеларију УДБ-е у Коњицу. Мало изненађен позивом из такве установе, Лазар одлучи да се одмах одазове. У свој руксак (који је увијек носио) ставио је комад сланине и пола литра ракије шљивовице!

У канцеларији га дочека крупан, млађи и наочит човјек, у војничкој униформи.

Лазар се представи:

„Ја сам Лазар И. Куљанин…“

Лазар прихвати понуђену руку непознатог човјека који се представи као Гаврило.

Чим сједоше, Гаврило настави са удбашким питањима:

„Господине, Лазаре, да ли сте били у краљевој жандармерији у Београду, у марту 1941, године?“

„Јесам, друже Гаврило!“

„А, да ли сте, господине Лазаре, за вријеме демонстрација 27. марта 1941. године, били на обезбијеђењу њемачке амбасаде?

Лазар му поново потврдно одговори.

„Сјећате ли се, господине Лазаре, да сте тада, мало жешће ошамарили једног студента демонстранта?“, настави са питањима друг Гаврило, сада већ појачаном интонацијом у гласу.

„Знам да сам извршавао постављени ми задатак! Било је густо! Наравно да сам и ударао! Служио сам власти којој сам припадао и волио!“, рече Лазар, осјећајући да започети разговор неће изаћи на добро.

„Е, видиш господине Лазаре, ја се свега добро сјећам, а понајвише твог јаког шамара… И шта ћемо сада, а?“, рече Гаврило, те устаде са столице и унесе се Лазару у лице.

Лазар се не помјери. Рече му помирљиво:

„Друже Гаврило, сада сте Ви власт! Радите шта Вам је воља! Ево мене, па Ви извол` те… Удрите, шамарајте, ако треба!“

Гаврило поново сједе на своју столицу и смиреним гласом рече:

„Господине, Лазаре, је те ударати, већ ћемо попити кафу у знак твог ђамара којег и данас памтим!“

Тако се овај помало необичан сусрет и дијалог двојице београдских познаника, тада супротстављених по политичком убјеђењу, завршио  ћаскањем уз кафу, али и мезу коју је Лазар извадио из руксака!

Лазар је касније причао да је дуго остао у пријатељству са Гаврилом…

Током потоњег рата у Босни и Херцеговини, Лазар је остао у својој кући у селу Загорице. На провокације припадника хрватско-муслиманске коалиције одговарао је истом мјером. Није се дао заплашити. Умро је 1998. године и сахрањен је на мјесном гробљу у свом родном селу…

 

About admin

Check Also

ЗАПИСИ ИЗ РОДОКРАЈА : МАРКО С. НИНКОВИЋ

      Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин Када би причо, чуо би се на …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *