Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Када смо у мају 2018. године, постављали црквено звоно на гробљанску капелу у селу Загорице код Коњица на сјеверу Херцеговине, десио се необичан догађај. Нас неколицина, који смо постављали звоно на звоник капеле, остали смо збуњени, зачуђени и, чак, помало уплашени од онога што се дешава око нас…
Али, док дођемо до тог необичног чина, да се мало временски вратимо уназад, тамо одакле је све и почело прије седам година…
Крађа
Потоњи ратни поводањ, доваљао је многе дедвастације, односно, пустошење и уништавање стамбених, али и сакралних објеката… Тако се, одмах на почетку рата, хрватско-муслиманска коалиција, устремила на тек изграђену капелу на мјесном гробљу у селу Загорице. Вандалско иживљавање је било свеколико: бајонетама су исјекли иконе светитеља, а црквени барјак, као дар за помен родитељима потписника ових редова, исјекли су на неколико мјеста…
Ваљда у журби или страху, нису дирали звоно у звонику… Тек осам година касније, усудили су се и на тај вандалски чин. Украли су звоно! Тако је капела остала „глува“ пуних петнаест година, иако се богослужење у њој вршило од 2006. године.
Реновирање
А када се обавља света литургија у сакралном објекту, и када се у њеном трајању не оглашава црквено звоно, вјерници стичу утисак да је њихова молитва обављена без божјег присуства! Јер сваки храм, свака црква, па и најскромнија сеоска капела, је божја кућа гдје је присутан дух божји, а звук црквеног звона то управо означава. У ставри, црквена звона и звоне да најаве божје присуство…
Онда, долази јесен 2017. године… Ја, потписник ових редова, купујем црквено звоно од 75 килограма у Новом Саду… Захваљујући јереју Милану Бужанину, коњичком пароху, звоно је допремљено у загоричку капелу.
У међувремену, Спасоје Л. Куљанин из Чикага, донира новчана средства, те уз моју помоћ, потпуно реновирамо капелу. И, посао је завршен тачно 25. маја 2018. године, дан уочи одржавањса свете литургије у новој капели.
Али, звоно је требало поставити на нови звоник капеле…
Звоњење
Лијепа, топла мајска вече коју краси бујно зеленило храстових грана, а већ и расцвијетало цивијеће по околним ливадама, притисла глуво село…
А капела, поврх гробља, на благом узвишењу, стоји сва у бијелом, као споменик и свједок да је у том невеликом мјесту живјело српско становништво које је сада расуто по земаљском шару… Стоји над расутим хумкама умрлих Загоричана на невеликом гробљу и чува их од заборава… У ствари, бар се тако за тренутак чинило, стоји као поносна невјеста која очекује звук звона као почетак свог вјенчања…
Тешка тишина је свуд около… Не чује се пој било које птице, нити пјесма иједног цврчка са чворова околних смрекових стабала…
Напокон, кад је сунце „сјело“ на брдо на западу, звоно је „легло“ у звоник!
Уже је повучено и – очула се мелодична и јасна звоњава…
Звук звона се, послије пуних 26 година, проширио загоричком долином!
Нажалост, чуло га је сам нас неколицина…
Али, ова прича је и настала збод необичне згоде коју сам најавио на почетку овог писања.
У то, најденом, изнад наших глава налетило је јато птица са необичним гласним цвркутањем и зауставило се на гранама околних храстова, али и на врху звоника! И што је звоњава дуже трајала, све више је гласнији био цвркут, али и бројност, тих дивних пернатих створења која су нас најприје збунила а потом толико одушевила да смо и ми, спонтано, почели да пљешћемо… Потом смо се прекрстили: Свети дух је био међу нама!