КОЊИЧКЕ КАФАНЕ

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Коњичани су одувијек вољели кафане у којима је увијек имало шта да се добро поједе и попије! Одавно се у Коњицу трошило, просипало и прољевало по хановима, ашчиницима, жељезничким рестаурацијама, гостионама, кафеџијиницама, биртијама, пиварама, хотелима, винским подрумима и разним задимљеним бирцузима…

Пила се шљива и лозовача, вино од чувеног „пошип“ грожђа, а кусали паприкаши из сахана, јело бравеће, јагњеће и срнеће печење из сребрног посуђа, служила чувена риба „младица“ из Неретве…

Гошћени су богати и сиромашни, а све према „кеси“ и апетиту!

На почетку двадесетог вијека, мањег мјеста, а звучнијих имена гостионица надалеко није било: Слон, Краљ угарски, Цар аустријски, Балкан...

 

 

 

Одмах поред жељезничке станице била је чувена Жељезничка рестаурација у којој се толико добро јело и пило да је била позната у цијелој Херцеговини. Кажу, захваљујући дебелој куварици, коју су у то вријеме гости звали „Непревазиђена“.

Много година касније, настала су друга, скромнија имена кафана, али су и оне имале своје специфичности.Тако је некадашња Ламбића кафана понијела назив Прењ гдје се окупљао разноврстан свијет и гдје се увијек добро пило и трошило! То је било и познато свратиште Загоричана. Када би (нарочито) петком сишли низ суходолску долину, свратили би у Прењ да попију бар једну „с ногу“ и припремили се за обављање послова у чаршији. Или, када би требало кренути узбрдо, Сухим долом према селу, опет би попили по коју љуту, ради загријавања!

Градска кафана је била резервисана за млађи свијет, или онај финији који се ријетко опијао.

Тушчица на Тушчици је за Коњичане била као излетиште, позната по доброј музици, плесу и заводљивим пјевачицама!

Пивница и Мотел су праве гостинске кафане, односно мјестa за пословни свијет, дочеке нових година и прослава којекаквих годишњица.

Ко је пожељео добро да једе, ишао је у Трешаницу  (код Руже), Калимеро (код Воје), те Рог, Срндаћ... Када се пожељело у миру људовати, одлазило би се у Стари град (код Рајка). Они који би пожељели мерачити уз добру кахву и бистрину ријеке Неретве, долазили би у Стари мост. Који би пожељели правог кафанског провода, без фајронта, долазили би у Хајдук (код Наде). Мало жешће испичутуре навраћале би „на по једну с ногу“ (па би остајали читаву вјечност!) у Шљиву, Волан…

 

 

Посљедњи динар из џепа Коњичани (тзв. „возари“) би трошили у Осмици и Под липом… А Доњосељани и други љубитељи капљице низводно Неретвом, трошили би у бирцузу Посљедњи динар на Дрецељу.

И тако… Док је људи и пара, биће и кафана!  А тако је било до априла 1992. године. Онда је дошао рат, па мир… и неки други гости с другом причом, најмање – кафанском! И другом монетом у џепу, конвертибилном марком (КМ), која се тешко вади из џепа, „ситни“ и троши!