Home / О Коњицу / Насељлја / Борци / Лазар Дрљача

Лазар Дрљача

 

Лазар Дрљача

 

Сликар Лазар Дрљача. Према његовим речима, сликао је јер је то волео, а излагао само да преживи. Године 1931. одлучује да се насели у српском селу Борцима поред Борачког језера. Живео је у вили Шантић све до 1941. године када се са осталим Србима из тог краја повлачи у планине, односно колибу у Kотараџама. Његов атеље у колиби у Kотараџама је изгорео у пожару 1946. године и том приликом се губи читав опус његових радова. Сачувана је само једна слика. Након тога наставио је да слика и из тог периода је сачувано око 40 слика. Једном га је Пикасо позвао, рекавши му да ће да направи од њега уметника светског гласа. Лазар је одбио речима „да он сав сјај његовог Версаја не би мењао за само један свој тренутак поред Неретве.“ Живео је по властитом опредељењу изразито аскетским животом. Путовао је искључиво кочијама које је сам направио, а боје је припремао од природних материјала које је сакупљао у природи. Лечио се лековитим биљем које је сам сакупљао. У току Другог светског рата је од два велика уља на платну направио властито одело тако што је састругао боје са платна. У сиромашним поратним годинама је радио као шумски радник и као косач, а прехрањивао се и од помоћи коју су му указивали српски сељаци са Борака. Доживео је 88 година.

 

„Обилазећи околину Сарајева у једном тренутку је прешао преко Прења и угледао Борачко језеро и послије Беча, Париза, Сардиније, Kорзике, Рима… рекао је ‘ово је простор на којем могу живјети'“.
Живио је у осами, стварајући за себе и не показујући своја ђела никоме. Доживљавао је низ неугодности, али и љубавних траума. У својој 80. години заљубио се у 60 година млађу учитељицу. Због неузвраћене љубави је био толико очајан да је помишљао на самоубиство.
Лазар Дрљача, посљедњи босански богумил.

Из текста Миљенка Јерговића:
„Лазар лежи под стећком, за собом оставивши мало слика из различитих животних раздобља, различитих и по доживљају умјетности и естетском свјетоназору, и безброј анегдота, легенди, чаршијских и народских гласина, које се множе како пролази вријеме од његове смрти. Лазар се на крају и сам претворио у гласину: велики сликар земље које нема, у вјери и народу којег нема. Умјетник којег нема, јер му публика никада није била потребна. Савршен умјетник.“

 


„Волио је он увијек да дође и чује ђе је народ, а цијенио је
и рад и да човјек ради оно што најбоље умије – „За шта си стручан“.
Послије ослобођења био ти је Нијаз Бегташевиц предсједник
суда а Лазо Рудан предсједник задружног савеза, таман ко што је сада предсједник извршног одбора скупштине… располаго са средствима… распоређиво ђе ће, шта ће… И они дођу на Борке и по директивама народу своје испричају.
– Имали ко шта да каже?
Нема нико. Ништа. Свак шути… Лазо:
– Имам ја… Ви то испричасте. Тако ми бога, нису вас ни
схватили. Они би нешто и упитали вец не смију, вец ја би мого
казат… Нијазе, ја тебе добро познајем, ти си по занимању
шнајдер. Рат је био, народ оголио, вец ти машину узми – ши ођећу, нек се народ обуче! А нек неко писменији сједне да води суд… А Лазо, ти си по занимању бачвар… шљиве су родиле… прави бачве да то благо не пропадне!
Ништа они више њему нису могли рећи.“ – казивање Николе Сарића.

 

 

Спуштајући се с планине, доле на магистрални пут, више из знатижеље него из потребе, подигне сликар Лазар Дрљача руку пред долазећим аутом, да га повезе до града. Возач се заустави и наставе вожњу. Показало се убрзо да су Лазареви сапутници били странци – из Швајцарске и да су кренули до Јадранског мора.
С обзиром да је Лазар био чудно обучен, у дугачком капуту па још са пелерином изгледао је као неко из XИX вијека, жена је приговорила возачу на њемачком језику;
– Зашто си примио овог луђака у ауто?
– Госпођо, ја нисам луђак, ја само патим од костобоље, па ми је увијек хладно, узвратио је Лазар на одличном њемачком језику.
Жена се, шта би друго, застиди, али послије неког времена опет је протестовала код возача, али сад на француском језику:
– Шта ти би да примиш овог клошара?
Лазар не остаде дужан, одговари на течном француском:
– Госпођо, иако сам пар пута спавао испод мостова у Паризу, то не значи да сам клошар. Становао сам далеко од Сене, па кад хоћу да сликам јутро на Сени, ја преспавам испод моста, јер ме јутарња хладноћа пробуди на вријеме.
Лазарови домаћини у ауту тотално се збуне и ушуте.
Напокон ће возач иронично, овај пут на италијанском, посумњати да је њихов сапутник сликар.
– Kаже да је сликар, кладим се да никад није чуо за, рецимо, Модиљанија.
На то ће Лазар на доста добром италијанском:
– Не само да сам чуо за Модиљанија него сам га и лично познавао и посуђивао сам му новац, а послије пијанки га и тријезнио, узвратио је Лазар Дрљача и додао;
– Сад зауставите ауто да изађем, мора да сам и луђак и клошар кад с вама имам посла.
Забиљежено према сјећању доктора Рајка Сарића једног од ријетких људи с којим се Лазар Дрљача упуштао у разговор.
Епитаф на стецку, посљедњем босанском богумилу:
НЕKА СЕ ЗНА ДА
ОТKАД НА МЕНЕ
ПОСТАВИШЕ СТЕЋАK
НИ ПУТНИЦИ ПО ЗЕМЉИ
НИ ЗВИЈЕЗДЕ ПО НЕБУ
НЕ МОГУ ДА ЗАЛУТАЈУ
МРТАВ ЖИВИМА
ПОСТАХ ПУТОKАЗ.

 

(fb/Radioaktivni Komarac)

About admin

Check Also

Kоњиц: Освештање обновљене цркве у Борцима посвећене убијеним дјечацима Петру и Павлу

  У петак, на Петровдан, у селу Борци, општина Kоњиц, биће освештана обновљена црква Светих …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *