Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Село Загорице, надомак Коњица, са његове источнње стране одакле га и сунце обасјава, је имало неколико жена које су за живота, својим нарочитим чињењем, постале познате далеко и ван загоричког атара. Једна од њих је и Анђа Куљанин, супруга Лазара И. Куљанина.
Поред обавезних послова сеоске домаћице, бавила се и шивењем, односно шнајдерајом.
Родила се у селу Борци, у кући оџаковића, у породици Симића, 1921. године. Још као дјевојчица, искористила је прилику да упише течај шнајдераја који је, у то вријеме, расписан у склопу образовног програма омладине.
Анђа је имала среће! Када се удала за Лазара И. Куљанина 1947. године, у кући је нашла шиваћу машину коју је Лазар донио из Њемачке, земље у којој је, као ратни војни заробљеник, провео пуне четири године!
Била је то препознатљива „сингерица“, шиваћа машина коју је Азјак Мерит Сингер, Американац, још далеке 1851. године усавршио за широку употребу!
Ненавикнути да у селу имају шнајдерицу, Загоричани су бојажљиво, и са извјесним подозрењем, почели да Анђи доносе трубе, карабојом обојеног сукна, да им шије рајтхозне, прслуке и капуте…
Тако су почели да испод Анђине „сингерице“ излазе први и удобни комади сукнене одјеће скројени њеним рукама. Било је то вријеме када су се рукотворевине саме рекламирале! Када би ко на некоме примјетио складно скројене и сашивене сукнене чакшире („ко саливене“, како се говорило), довољно је било да се саопшти име шнајдерице и за њу би реклама већ била одрађена!
Тако су Анђи убрзо почеле да пристижу муштерије и наруџбе из сусједних села – Дубравица и Џепа, па онда из још удаљенијих – Врдоља, Блаца, Лукомира, Чуховича и Умољани. Временом, Анђа је своју дјелатност проширила и на кројење и шивење предмета од платна: сукње, кошуље, женске кошуљке, гаће…
Убрзо се добар глас о Анђи, загоричкој шнајдерици, прочуо и у села, с оне, лијеве стране ријеке Неретве. Људима из Турије, Забрђа, Превља и Засливља, није било тешко да, узбрдицом, дођу до Загорица зарад добро скројене и сашивене одјеће.
Тако је Анђа шила док је било сукна. Онда је дошла конфекција. „Сингерица“ се све више, са средине собе, помјерала у ћошак. Тако је доспјела у магазу!
И тако…Убрзо се десио и потоњи ратни поводањ у Босни и Херцеговини. Половином љета 1993. године, Анђа је из Загорица избјегла на Борке, у село гдје је дјевовала. Убрзо је отишла код свог млађег сина Јакова у Нови Сад. Наћалост, ту ј еубрзои и умрла. Било је то у љето 1994. године. Сахрањена је на новосадском градском гробљу…
Ова кратка прича нека буде једно лијепо сјећање на нашу сеоску шнајдерицу Анђу, чију су смисао за кројење и шивење одјеће од сукна многи упамтили…
