Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Сви су га звали Мићко. Од његових укућана, па до свих других који су га имало познавали. Многи нису ни знали његово право име! Нити га је када и сам изговарао. А он се сам представљао као Мићко.
Чуло би се:
– Ооо, Мићко!
Или овако:
– Ајмо код Мићка на сијело!
Те, „Мићко ово“, „Мићко оно“, „Мићко вако“, „Мићко онако“…
И живот му прође с тим надимком!
Такво му је име остало записано и на крсту и на споменику. А у крштеници је 1900. године уписано име Димитрије које потиче од грчке ријечи Demetrios, и име је хришћанског мученика рођеног у Солуну у III вијеку који је био син високог војног старјешине римске војске. Мученички је завршио живот у свом родном граду за вријеме Глерија Мксијана 305 године.
Тачан датум Мићковог рођења није запамћен у главама његових потомака. Међутим, осланајући се на чињеницу да је у то вријеме било уобичајено да се имена новорођеној дјеци дају по именима светитеља, вјерујемо да је наш Мићко рођен на дан празновања светог Великомученика Димитрија, или који дан прије или послије! Дакле, то би могло бити вријеме око 8. новембра по новом календару.
Када би га ко упитао које је годиште, Мићко би одговорио:
– Стото!
Тако су говорили сви његови исписници који су се родили у години свршетка XIX и почетка XX вијека.
Димитрије-Мићко Шаран је био висок и кошчат човјек, чак у и старости, са недовољно јаким брковима да би се могао звати бркајлијом, али одвећ израженим јагодицама.
Мићковом оцу било је име Митар, а име његове мајке његови потомци мнису запамтили! Претпостављају да је Митар рођен у сусједном селу Џепи, те да се, још као дјечак, преселио на подручје загоричког засеока Хум.
Мало је било у Загорицама људи чији је карактерни профил наликовао на Мићков. Био је урођено скроман и у свему одмјерен. Почев од хране, пића, пјесме, приче – па и хода! Што год је радио, радио је умјерено, стрпљиво и поуздано. Можда га је то и увело у деведесету годину живота!
Био је пожељан и захвалан саговорник. Истим, уједначеним и, за ухо, пријатним гласом, водио је разговоре, било са младима, или старијима сабесједницима. Према свима је, такође, показивао исту радозналост и пажњу. Закључке није доносио брзо ни напамет. Прво би замотао цигару, мало отпушио па тек онда, док би се мисли средиле и сабрале у свом гнијезду, износио је свој став. Када би ко од њега искао какав савјет, радио је то опрезно и стрпљиво, наводећи га на властиту мисао о томе. А када би Мићко исказао неко своје мишљење, ма какво да је оно било, то је било готово исто као да је изречено тамо гдје мудраци и праведници говоре!
Аутор ове књиге се присјећа једног разговора вођен о слави којем је присуствовао и наш Мићко, илити Димитрије.
Говорило се о партизанима и четницима. Јени су подржавали прве, а оспоравали друге; други исто то, само обрнутим редом. И у том празном наглабању, уз богату трпезу, љуту шљивовицу и рујно вино, када су Срби и најглагољивији, неко од гостију дотакну и питање заклетве коју сваки војник плаже када обуче униформу! Смије ли се или не она погазити!
Тад се у разговор упусти и Мићко. Обрати се оном најбучнијем који је на пасја прескакала грдио четнике.
– Велиш, јуначе, четници су били издајници, а?
– Јашта већ издајници!, закикота он, не знајући у ком ће правци Мићко „водити“ разговор.
– А јеси ли ти, јуначе, служио восјку?
– Јашта већ јесам, како нисам!
– Лијепо, лијепо. А коју си војску служио?
– Па, ову, нашу ЈНА, рече он, сада више збуњен него поносан на самог себе.
– Лијепо, лијепо. А јеси ли полагао заклетву, а?
– Наравно, гдје ће војник бити без заклетве.
– Право велиш. И дедер, јуначе, понови ријечи те твоје заклетве.
Овај се збуни, ускомеша, поцрвени и хтједе да избјегне одговор. Но, Мићко је био упоран и натјера га да наизуст изговори бар једну реченцу до које је Мићку било стало.
– … и да ћу дати живот свој за отаџбину…
– Доста, доста, прекиде га Мићко и упита:
– Па би ли ти, јуначе, у било каквој прилици, погазио ријечи те твоје заклетве, а?
– Таман посла, Мићко, па какав бих то онда човјек и патриота био!
– Паметно збориш. А шта мислиш јесу ли и четници, као војници, имали заклетву, а?
– Јесу, ваљда, промуца овај и скоро обори поглед међу ноге.
– Е, видиш, жалостан не био, они су, дакле, остали вјерни ономе у шта су се заклели! Мораш то да цијениш, па ма о коме да се ради! Себе хвалиш како би остао вјеран заклетви, а њих клеветаш што су то исто учинили! Какав си то ти човјек? Најгоре је бити час вино, час вода! Буди увијек оно што јеси, ма гдеј си, и ским да јеси!
Ту се разговор и завршио јер се није имало шта додати ни одузети!
Највећи дио живота Мићко је провео на Окромима, на планини гдје су се налазила Шаранова љетња станишта. Бавио се сточарством и земљорадњом. То му је био и једини „радни стаж“, никада закључен, без радне књижице, али и без пензије!
У вријеме када се у Босни и Херцеговини, односно у дијеловима ондашње Југославије, почео осјећати мирис барута и када је свакоме све постало тијесно и досадно, Мићко је склопио своје доста изражајне очи. Сахрањен је на мјесном гробљу у селу Џепи. Била је јесен 1990. година…
