Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Необична је повезаност броја десет у животу Луке Ђ. Куљанина: родио се 10. октобра 1912. године као десето дијете Ђуре и Симане Куљанин; 10. августа 1941. године, захваљујући, присебности, снази и, прије свега, храбрости, избјегао је усташко клање и бездан јаме на Иван-седлу; након 85 година живота, умро је 10. окотобра 1997. године, баш на свој свој рођендан, далеко од своји родних Загорица у туђини коју је одувијек презирао!
Од Загорица до Корчуле
Шкрта загоричка земља и стискање у многољудном домаћинству, Луку су зараније натјерали да потражи хљеба на другој страни. Пред младим, стаситим и са природно урођеном интелигенцијом, испред Луке су се широм отворила врата Жандармеријске школе. У звању жандарма Лука је службовао од Сплита до Корчуле. Онда је дошао Други свјетски рат.
Од Корчуле до Коњица
Са непуних 29. година, Лука је у граду Корчули 1941. године положио оружје и са униформе скинуо жандарска и краљева обиљежја. Потом се укрцао на брод „Корчула“ и допловио до Метковића. Мукотрпним сналажењем и довијањем да не падне у непријатељске руке, сигао је у Коњица послије неколико дана. Углавном се крио по жељезничким вагонима јер је већ био почео усташки прогон Срба.
Чим је стигао у Коњиц, Лука је ухваћен и приведен на саслушање у усташку команду гдје су га испитивали Звонко Јерковић и Бранко Шкобић. Интервенцијом његове фамилије и вјештим „маневрисањем“ у одговорима на њихова питања, Лука је избјегао затвор. Дошао је у своје родно Загорице и ту остао неколико дана. Међутим, било му је јасно да ће га усташе поново тражити, па је отишао на планину Јелицу, под Бјелашницом, гдје се налазе љетна станишта загоричких Куљана. На Јелици се крио по буковим гвоздовима не помаљајући се икоме на очи.
Од Јелице до затвора
Али, стицајем чудних околности, усташе су успјеле да га ухвате у ноћи, уочи Илиндана 1941. године. Лука је касније причао:
„На моју несрећу, поред мене је био пас, и када су усташе наишле, он је залајао и открио ме… Присилили су ме да пођем с њима. Нарочито дрзак према мени био је усташа Бановић. Уз пут смо наишли на кућу мог сусједа Гојка Ј. Магазина, па су и њега потјерали. Водили су нас према кући Османа Зломушице.[1]
Код нимало добросусједних муслимана Зломушица смо се закратко задржали и под усташком пратњом пошли према планинском селу Блаце, надомак кањона рјечице Ракитнице. Усташе су у Блацама већ биле похапсиле још двадесетак Срба и све нас потјерали у Коњиц. Командир усташке групе која нас је гонила био је неки Кривац, а ту је био и мој комшија Стјепан Крезо.“[2]
Од Коњица до Иван-седла
У Коњицу су заробљеници смјештени у затвор који се налазио у просторијама данашње Скупштине општине гдје су малтретирани и тучени неколико дана док их нису почели да одводе на стратиште.
Осим Блачана и Загоричана, у затвору су били Срби из Борака, Бијеле, Брадине, Челебића, Доњег Села… Забиљежили смо дио Лукиног сјећања из апсане:
„Око поноћи дошле су усташе и прозвале осам затвореника. Отјерали су их на Иван, убили и бацили у јаму. Сјутрадан око 18 сати, опет су одвели 13 затвореника. Сјећам се да је у тој групи био и мој добар друг Миле Домић из Коњица. Они су одведени у Госпић и тамо су поубијани.“
Лука је у коњичком затвору остао до 9. августа 1941. године када је са групом затвореника транспортован према Брадини, односно јами на Ивану. Усташку пратњу су предводили Бранко Шкобић, Златан Азиновић, Тончо Азиновић и Шериф Гаћо.
„Ја сам већ у камиону размишљао како да побјегнем. Јер, ако не покушам, није се срећи ни надати!
Већ је била пала ноћ. Дошли смо на десетак метара од јаме. У међувремену, док сам био у камиону, успио сам да одвежем руке, али сам и даље симулирао да су везане. На јаму су нас доводили по групама. Убијали су дрвеним маљевима. Чуо сам тупо ударање, дозивање, запомагање, крикове, јауке људи, мојих комшија Срба који су се из мрака стропоштавали, још полуживи и раскрвављени, у тамнину хладне јаме. Онда би настала тишина…
Долазили су по сљедећу групу. Дошао је ред на мене.
Наједном сам се трзнуо из усташких руку, скочио у неку јаругу и свом снагом, кроз неко шибље, почео да трчим према босанској страни Иван-седла. Усташе су за мном пуцале, викале, псовале. Јаким батеријским лампама освјетљавали су терен. Био сам им таман толико умакао да сам успио да се попнем на једну крошњасту букву. Ону су зачас дошли испод ње. Стали су да ослушну. Срце ми је лупало. Секунди су ме дијелили од смрти.
„Побјеже нам, мајку му српску!“, чуо сам усташку псовку. Потом су се вратили да докрајче оне који су остали поред јаме.
Од Иван-седла до слободе
„Са букве сам сишао пред свитање, 10. августа 1941. године. Терен ми је био познат. Преко шумовите Преслице и голих Радобоља, стигао сам у дијелом пошумљену Јелицу. Ту сам се крио неко вријеме и придружио се партизанима.“
Тако је говорио Лука о свом избављењу. Али веома ријетко. Свако га присјећање веома бољело.
Срећа је још једном пропратила Лукину храброст!
Лука је оженио Десу Магазин из судједног села Џепи 1944. године. Изродили су лијеп пород: четири сина и једну кћерку: Синови понесоше имена: Боро, Спасо, Чедо и Неђо, а кћерка доби име Зора.
Радни вијек Лука је провео радећи на жељезници. Волио је да буде обавијештен па је скоро редовно куповао и читао новине.
Од Обреновца до Чикага
Током рата у Босни и Херцеговини, Лука је 1993. године избјегао на Борке, па Ужице и Обреновац. Невољно се иселио у САД 1997. године. Непосредно по доласку у Чикаго Лука је умро, далеко од својих родних Загорица и планине Јелице које је много волио. Међу онима који су га упамтили, Лука је остао запамћен и по врцавим досјеткама, али и често саркастичним опаскама!
Лука је сахрањен на гобљу у Либертвилу код Чикага у САД.
[1] Зломушице су сточари, муслимани, испод планине Вележа у Херцеговини. Током љетних мјесеци са стоком би боравили на подручју Јелице.
[2] Крезо је био један од великих усташких крвника. Имао је списак загоричких Срба које је требало побити.