Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Када сам у јесен 1993. године, склањајући се испред испањених неприајтељских граната, идући од Врапча према центру села Борци, доста провокативно – али, ипак с добром намјером – упитао свог сапутника, проту Илију Топаловића, шта је он све научио на Богословији „Свети Сава“ у Београду, он ми је, без имало размишљања, за трен, одговорио:
„Само сам, јуначе, потврдио вриједност онога што сам из куће понио!“
Мудраци би то дефинисали краће:
„Све је у заметку и почетку!“
Овом Илијином реченицом, коју сам касније ко зна колико пута поновио у разговору с људима, уз обавезно истицање његовог имена, јасно ми је предочио да потиче из куће оџаковића, од рода племенитог! Свако ко је га је познавао, неизотавно ће се сложити, да је Илија испод тог крова, кућног шљемена, понио сву људску обдареност, домишатост, молитвеност и приврженост Богу, свом роду и српском народу у цјелини…
Одрастајући и одгајајући се уз свјетлост и топлину отворене ватре, Илија је успио да сакупи сву ону позитивну енергију која се около расипа и усмјери је према једном једином циљу – служењу православној вјери и Српској православној цркви.
Таквог сам Илију упознао и познавао. И свима другима је личио на то.
Када би у оним тешким ратним данима, од цвјетног априла 1992. до леденог и сњежног децембра 1995. године, недјељом и другим светковинама, бесједио са олтара цркве св. Петра и Павла на Борцима, изазивао би олакшање у душама присутних вјерника. Бар би за тренутак биле умањене невоље изазване ратним поводњом и смрт која је била около, лакше би се подносиле и трпиле… Људи су га поштовали и волили. Једноставно, био је предодређен за свештеника.
Често сам, за вријеме рата, навраћао код Илије. Становао је у једној кући, у селу Борачко Језеро. Попадија Анђелка, кђерка Николина и син Никола, чинили су Илијино гњездо. И увијек је било испуњено љубављу, пажњом, чојством и поштовањем према сваком госту или обичном путнику. Дочекивао је људе пуна срца и умилне душе, а испраћао их очински са обавезним свештеничким благословом:
„Збогом пошли и свака вас срећа срела!“
Илија је рођен 28. фебруара 1952. године у селу Кула изнад Борачког језера, од оца Обрада и мајке Савке, рођене Сарић.
Потиче, како је сам говорио, из сиромашне породице. Али, лица његових родитеља увијек су одавали слику веселих и задовољних људи. Ту урођену, позитивну енергију и смисао за задовољство у животу, Обрад и Савка су пренијели и на Илију, четврто дијете по рођењу, од укупно осморо колико су их изродили.
Основну школу завршио је у селу Чичево, а осмогодишњу у Главатичеву. Још као дијете, Илија је показивао склоност према свештеничком животу. Волио је да чита црквене књиге, слушао приче о свецима и редовно посјећивао богослужења у цркви. Понашао се тихо и умиљато али, опет, озбиљно и домишљато!
Када је родитељима саопштио да ће уписати Богословију, нису се изненадили. У њему су, већ одавно, видјели човјека који ће се посветити свештеничком животу.
И било је тако…
Илија 1967. године уписује Богословију „Свети Сава“ у Београду и завршава је с одличним успјехом 1972. године. Али, он тежи ка даљем усавршавањем у свом позиву. Године 1980. уписује Богословски факултет Српске православне цркве у Београду. Дипломирао је 24. априла 1985. године са просјечном оцјеном 8,66.
Као и сваки Србин традиционалиста, Илија одмах одлази на одслужење војног рока. Након тога, жени се са Анђелком Савчић, кћерком Милана и Данице из села Рибари.
У чин ђакона рукоположио га је митрополит Владислав 30. јуна 1974. године у Саборном храму у Мостару. Том чину присуствовао је и еписком Рашко-призренски, господин Паве (касније патријарх српски). У чин презвитера рукопложен је на празник Рођења св. Јована Крститеља, 7. јула исте године у манастиру Милешева.
Непосредно послије тога, 8. јула 1974. године, постављен за за пароха метковићског у Метковићу, у Архијерејском намјесништву Мостарско-невесињском.
На личну молбу, Илија је 22. септембра 1975. године премјештен у Прву коњичку парохију у Коњицу гдје је остао до 19. априла 1992. године, односно до почетка потоњег рата на простору Коњица.
Илија, као родољубив човјек и савестан свештеник, не напушта своје парохијане. С њима се повлачи у село Борке гдје остаје све до завршетка рата у Босни и Херцеговини, односно до 31. 12. 1995. године. Послије рата, са породицом одлази у Требиње.
И онда, ненадно, 19. маја 2008. године, стиже вијест: „Наш драги протојереј Илија и његова супруга Анђелка, настрадали су у саобраћајној несрећи код Пожеге, у Србији, док су се враћали из Београда! Њихов син Никола је теже повређен.“
Сви они коју су познавали Илију и његову породицу, осјетили су властити губитак. Али, тјешила их је истина: И Бог себи узима најбоље!
