ЛИКОВИ ИЗ МОГ РОДОКРАЈА : РАТНИ ПУТ ЈОВЕ Ђ. ВИДОЈЕВИЋА

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Прича о Јови почиње још из његове ране младости, од његове шеснаесте године. Сунчаног јесењег дана, Јово је из својих родних Загорица кренуо на тежак ратни пут дуг пуне четири године! Дошао је на Борачко језеро 7. октобра 1941. године, и прикључио се Коњичком партизанском одреду. Тек што је окачио пушку о раме и неколико бомби о појас, Јово је већ сјутрадан доживио  прво ватрено крштење. Коњички батаљон се сукобио са војском од око хиљаду до зуба наоружаних усташа, домобрана и мјесне милиције која је пошла да уништи тек организоване партизане и сатре српски народ.

 

 

Након блиставе побједе над непријатељем, као истински слободар и бескомпромисни борац, Јово креће даље, из битке у битку… На том путу неустрашивости и јунаштва, понио је и партизанско име Чаруга![1]

Одмицањем рата, проширује се и Јовина ратна биографија. Допуњава се Неретвом и Сутјеском, битком за ослобођење Београда и крвавим Сремским фронтом, али и другим бојевима гдје је Јовина храброст била примјер за његове ратне другове.

На том путу просипала се Јовина крв…

Прво рањавање Јово доживљава у тјескоби и паклу кањона Сутјеске 1943. године. Рањен је у лијеву руку и оба плућна крила. Онда је дошло ослобађање Београда… Опет се Јово, неким усудом, налази у најжешћој ватри окршаја, раме уз раме са борцима Црвене армије. Још незалијечених рана са Сутјеске, Јово је поново рањен у исту руку и у десно кољено. Међутим, остао је Чаруга и даље усправан, на ногама. Незалијечених рана, похитао је на Сремски фронт. На том „покошеном пољу“ српске младости, Јово је поново рањен! Сада у главу.

Дошло је ослобођење… Или, боље је рећи, Јово и хиљаде других бораца попут њега, извојевали су слободу!

Тада је Јово имао двадесет година. Постао је официр ЈНА.

Са породицом је у јесен 1947. године колонизиран у Равни Тополовац. Након неколико година поново се вратио у Коњиц.

Јово је обављао многе високе војне и цивилне дужности. Али, ратне ране Јове Видојевића – Чаруге, почињу да крваве и слабе му организам. Одлази у мировину са 27 година.

Јово се родио у селу Загорице 1925. године. Умро je у септембру 1967. године у својој 42-ој години живота. На плишаном јастучету, како то и доликује када се сахрањују јунаци, пресијавало се Јовино ратно ордење: Споменица 1941, два Ордена за храброст, Орден заслуга за народ, Орден братства и јединства, Медаља ЈНА…

 

А 19 година касније, постхумно, Јови је додјељена Плакета ослободаилаца Београда. Заслужено!

Сахрањен је у гробљу на „Мусали“ у Коњицу.

Ето, такав је био наш Загорачки, Коњички и народни – Чаруга! Ово је само кратко подсјећање на хероја, на човјека који је био хваљен, слављен и, нажалост, на крају заборављен!

Јово је оженио Дару, кћерку Јове Кнежвића из Требиња. Изродили су сина Миладина и кћерку Јелку.

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] Надимак је добио по Јови Станисављевићу Чаруги (1897–1925) који је био славонски Робин Худ почетком двадесетог вијека. Са својом дружином пљачкао је богате славноске сељаке и плијен дијелио сиротињи. Полиција му је стално била за петама, али им је измицао својим вјештим досјеткама. Ипак је ухапшен 1923, а суђење му је окончано у фебруару 1925. Осуђен је на смрт вјешањем. Након прозивања општинског чиновника, Чаруга је одговорио: „Ја сам Јован Станисављевић Чаруга… Мој наклон, господине крвниче… Збогом, народе, Чаруга путује!“