Home / О Коњицу / Записи из Родoкраја / ЛИКОВИ ИЗ РОДОКРАЈА: АНЂЕЛКО Ђ. ДРАГАНИЋ

ЛИКОВИ ИЗ РОДОКРАЈА: АНЂЕЛКО Ђ. ДРАГАНИЋ

У Прелову (Вишеград) 2019. године

 

ЛИКОВИ ИЗ РОДОКРАЈА: АНЂЕЛКО Ђ. ДРАГАНИЋ

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Наш Родокрај, односно, васколики коњички атар, има, или је имао, повећи број заслужних људи о којима је мало писано, или се никако не пише. Понешто се о њима говори, онако успут, што се већ сјутрадан лако заборави.

Један од њих је и Анђелко Ђ. Драганић, достојан домаћин из села Борачко Језеро код Коњица.

Анђелка сам упознао прије нешто више од тридесет година. Било је то вријеме када се српска мисао ројила око једне националне странке, не да би некоме пркосила, већ да би створила браник од већ агресивник коњичких католика и муслимана. То је било оно вријеме када се издалека могао наслутити ратни поводањ, вријеме када је дошло до идеолошког лучења коњичког народа, када је свако гледао да се прибије уз своје национално јато мислећи да ће тако и тиме пронаћи свој спас од надолазећег ратног поводња.

 

 

 

Анђелко се свим срцем одмах активно придружио српској традицији и мисли…

И управо је, како већ рекох, он тај лик из нашег Родокраја о коме се мало писало или говорило. Овим причом из нашег Родокраја желим да више освијетлим његов лик, да га портретишем оним свијетлим бојама које је заиста и заслужио, а које се многим Србима, нажалост, нису допадале у предратно вријеме…

Анђелко није био великог раста. Таман згодан за стићи и утећи, али и на „страшну мјесту постојати!“ Баш онакав каквог одувијек и иште наш Родокрај…

 

 

Када сам завирио у његову војну књижицу, коју ми је дао на увид, прочитао сам сљедеће:

Војна пошта бр. 7730-1, Нови Сад…Затим слиједи његов физички опис: висина: средња; лице: обло; очи: самеђе; коса: црна; нос: правилан; уста: правилна; особени знаци: урез на десној страни чела… крвна група: „А“…

У ствари, да и не читамо те податке, таквог Анђелка сви памтимо…

Ипак, има нешто особено што није написано у том војном документу.

Анђелков изглед је одступао од уобичајеног мишљења да људи средње висине, или они омањи, не могу имати све оне психо-физичке карактеристике, као они што се рачунају у високе или изузетно високе. При томе многи заборављају да снага, или храброст човјечија, није само у мишицама, већ у јуначком срцу које куца у грудима сваког човјека. Па не каже се забадава за некога да је „имао храбро срце“ поводом учињеног каквог  јуначког дјела!

Анђелко је био веома домишљат човјек. Знао је да осјети и предосјети неке догађаје који би за многе људе били изненађење. Деведесетих година прошлог вијека, знао је, скоро прије свих, да ће доћи до онога што није завршено у Другом свјетском рату, да ће тај крвави пир на подручју Коњица управо започети они којима је стало да Срба нестане из коњичког ареала.

То што је слутио и предосјећао, говорио је гласно, али га скоро нико није слушао… Чак су га, неки, због тога и презирали.

Био је Анђелко још по нечему нарочито препознатљив: по смб шајкачи! Једном ми је рекао: „Не носим шајкачу да пркосим, или да било кога провоцирам. Не! Она носи мене, као човјека, Србина, домаћина… Она је моја слика.“

И зиста, знам то добро, када би се петком – пазарним даном иу коњичкој чаршији – са свих страна слила разна свјетина и сабила у најпрометнију улицу у граду, Титову улицу, његова шајкача се издвајала међу многим пролазницима са црвеним фесовима, или од других капа које нису ни налик на шајкачу…Многи су је гледали  искоса, намргођени, са презиром на лицу… Нити је то плашило Анђелка, нити му је сметало…

Анђелко није био начитан човјек. Њему је природа, боље рећим сам Бог, умјесто тога, надомјестио ону врсту домишљатости и разборитости да је сваки проблем олако сагледавао и једноставно га дефинисао.  Био је међу ријетким коњичким Србима  који је под  с р п с т в о м  подразумијевао управо оно, и само оно, што карактерише Србе, а то је српска национална мисао која се темељи на уједињеном српству…

А када би причао о томе, мало би застао, погледао увис према небу, као да тражи потврду за истинитост ријечи које му зачас склизну са усана:

„Без краља ово ништа не ваља…“

Затим би услиједила констатација која би га скоро растужила: „Армијски ђенерал, Драгољуб-Дража Михаиловић, је био херој, а не издајник!“

 

Анђелко је рођен 1926. године у селу Борачко Језеро, од оца Ђуре и мајке Гоше. У присојној страни издигнутог брда од површине језерке воде, које носи топоним Влах још из римског доба, Анђелко је култивисао земљу са које је убирао богате приходе. А када би неко од Коњичана, или неко поиздаље, тражио  п р а в и  мед, нашао би га код Анђелка! Или, када би по богатству и напретку вредновали сеоска домаћинства, Анђелково домаћинство је било при самом врху…

Посљедњи пут сам био с Анђелком 2019. године у његовој кућици у Прелову, код Вишеграда, гдје је избјегао о Божићу 1996. године…

Пили смо његову домаћу шљивовицу…

Анђелко је био одвећ тужан. Како ми рече, не само због старости и усамљености, већ због слутње да се Србима опет не пише добро.

Рече ми:

„Бојим се, предсједниче, да ће се поново надвити црне прице над свеколико српство… Хоће поново да нас черупају!“

Данас, пет година касније, као да се Анђелкова слутња приближава истини…

Анђелко је умро је 2021. године у Прелову (Вишеград).

About admin

Check Also

КРЕСНИТЕ БАР МАЛО ОКОМ НА ГРОБОВЕ ВАШИХ ПРЕДАКА

    Отворено писмо Нинковићима и Бабићима који потичу из села Врдоље код Коњица, а …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *