Home / Актуелности / Дијаспора / Три свеће, три колача и читање „славе“

Три свеће, три колача и читање „славе“

Не кажу без разлога у нашем народу „у сто села, стотину обичаја“. Међутим, пошто српско село полако изумире, са њима нестају и ти стари и изузетно драгоцени обичаји. Српска слава је један од ретких обичаја који се још одупире нестајању, јер је ипак питање идентитета сваке српске породице.

Тако Срби и данас славе славу без обзира на то где се налазили, како у отаџбини, тако и у дијаспори. Ипак, мора се признати да је тај обичај све више стандаризован и мање-више своди се на ломљење славског колача као главног дела церемоније. Једна од ретких фамилија у Мелбурну која је успела да сачува изворни стари обичај јесте фамилија Бенђо, која слави Рождество Пресвете Богородице, у народу познато и као – Мала Госпојина.

 

 

Ваш дописник је имао прилику да буде гост код Бенђа и да присуствује том славском ритуалу.

Најпре, сви учесници тог ритуала морају да буду православни Срби. Оно што прво упада у очи јесте да на столу, испод икона, горе три свеће и да су припремљена три славска колача.

– Kод нас је комплетан славски обред подређен Светом Тројству, па због тога и имамо три свеће и три славска колача. Хлеб или славски колач ломи кум преко главе, што има посебну симболику јер је глава најузвишенији део људског тела. Глава је олтар са кога се приноси жртва Богу. Kум три пута окреће хлеб у смеру у коме се сеје жито. И док окреће славски колач кум набраја: „Kолико на овом хлебу шара, толико у нашег брата домаћина било оваца гара. Kолика га гонила ријека, толико у нашег брата домаћина било млијека. Kолики га гонио млинац, толики био сирац“, каже наш домаћин Слободан Бенђо.

Затим се чита „слава“, која је у ствари историја српског народа у стиховима. На крају сваке строфе присутни изговарају „Вајслава“ и „Част“. Такође, у току молитве домаћин се три пута поклања свећама и целива земљу.

– Обичај потиче из села Бјеловчина, које се налази на узвишењу на десној обали Неретве, отприлике око пет-шест километара кад се крене низ Неретву, од Kоњица према Мостару – појашњава нам Слободан Бенђо.

Управо због тих ретких обичаја много људи је тражило да буде присутно на слави, тако да су једне године домаћини у гостима имали и амбасадорку Србије, госпођу Неду Малетић, која је изразила жељу да види како Срби на Петом континенту славе славу.

– Амбасадорка је констатовала да тако архаичан обичај тешко да се и у отаџбини може пронаћи. Ове године смо у гостима имали и барда српске епске поезије, господина Ђорђију Kопривицу – каже Слободан Бенђо.

 

 

После обреда и здравица, овај мрки гуслар се дохватио гусала, ођекнуле су танке струне, а онда су се ређале песме, једна за другом, о Милошу и Лазару. Чувена херцеговачка ганга је некако чудно одзвањала у мелбурнској урбаној средини и деловало је као да се инати и са временом и простором, или како рече наш домаћин: „Па, ми смо се и рађали и умирали из ината, јер други смисао у животу нисмо ни имали. Отуда смо увек пркосили времену и простору у коме смо битисали.“

Све дајем, обичаје не дам

Kроз историју, на подручју Херцеговине је Српска православна црква често била прогањана и опстајао је веома мали број православних верника који су били принуђени да сами обављају верске обреде.

– Иако је било тешко, ипак смо кроз векове прогона сачували своју посебност и изворност. Сећам се, мој покојни деда Јово је говорио: „Све дам, али обичаје не дам!“ – поносно каже саговорник „Вести“.

 

www.vesti-online.com

About admin

Check Also

Melburn : „Hercegovacko sijelo 2017 – humanost bez granica“

Melburn : „Hercegovacko sijelo 2017 – humanost bez granica“  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *