Срби из Коњица Srbi iz Konjica
ИЗ МОЈЕ НОВЕ КЊИГЕ У ПРИПРЕМИ:
ПРЕОСТАЈУ МИ САМО УСПОМЕНЕ
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ У КОЊИЦУ
Пише: Хаџу Ђуро Си. Куљанин
Преображење Господње је дан када се отвара црква Светог Василија великог у
Коњицу. А и дан од којег почиње преображење и воде и горе…Вода постаје све модрија, а
гора све ружичастија…
Ајде, вазљубљени читаоци, понајприје да неке подсјетимо, а некима појаснимо,
шта значи овај велики хришћански празник?
Преображење је релативно касно установљено као празник. Тек око седмог вијека,
и то на Истоку, док је у западним, католичким земљама, установљено знатно касније –
1457. године! Одлуку да се и на Западу прославља Преображење донио је папа Калист III
у спомен велике побједе хришћана у борби око Београда у јулу 1456. године, чиме је овај
град потврдио славу бастиона хришћанства пред надирањем Турака.
Преображење је празник који чува спомен на божанску славу Исуса Христа и
њгова је намјена да очува наду и вјеру у спасење. Као што су јеванђелисти записивали,
посљедње године проведене на земљи, Исус Христ је извео на високу галилејску гору
Тавор тројицу ученика – апостола Петра, Павла и Јакова, и пред њима се преобразио,
сијајући као свјетлост, а ту му се јави законодавац Мојсије и пророк Илија. Апостолима је
тада рекао да о овоме никоме не говоре док он не васкрсне, желећи да их оснажи и да
клону духом кад буде страдао.
односно у средишње године шесте деценије прошлог вијека..
Откако је у Коњицу саграђена црква Светог Василија Великог 1886. године, са
краћим или дужим прекидима – током протеклих ратова – њене двери су увијек биле
отворене за васколики српски род са подручја Коњица. У нашем народу, нарочито код
оних старији, и дан-данас је задржан израз отварање цркве. Тако се могло чути:
„Данас се црква отвара…“
Шта то, уситину значи? Не значи само отварање њених двери да вјерници приђу
богослужењу већ много више од тога. Њено отварање, у суштини, значи и приступање
Светој тројици – Оцу, Сину и Духу – кроз искрену молитву изњедрену из срца и душе. Да
пред Богом отворимо душу и срце за своје најближе. Дакле, наша старина је то добро
знала и у свом рјечнику задржала тај израз.
Преображење је било једна од највећих црквених светковина за коњичке Србе.
Никада као тада (баш као и за Српску Нову годину!) црквена порта се не би напунила
вјерницима пристиглих са свих страна: од Ситника, Чичева, Борака, Бијеле, па од
Добригошћа, Челебића, Острошца, Бјеловчине, Доњег Села… Па од Брадие, Брђани, Џепа,
Блаца и Загорица… Долазили су вјерници пјешке, а понајвише оседланим коњима које би
везали за везала у Сухом долу (код данашње куће Ратка Жуже). Све то је наликовало на
ходочашће, што у ставри и јесте било. Јер, тог дана, приступити цркви и богослужењу је
био празник за душу и тијело. И још нешто! То је вријеме када се љето приближава крају
(19. август/9. август), када су љетни послови скоро сви приводе крају, када се сумира род
године, па људи пожеле сусрета и приче о свему ономе што је година понијела…
Уједно, то је било и вријеме када је већина коњичких српских домаћина била на
својим љетним стаништима са сточним благом. Без обзира на светковину, и тог дана је
требало напоја и хране за свеколику стоку. А сви би хтјели у цркву… Зато би се, у
појединим мјестима, породице удруживале и одређивале само једног, дежурног, чобанина
за сву стоку!
По неком неписаном правилу, у мојој породици, ја сам био тај који би за тај
свечани дан био и чуваркућа и чобанин! Остајао би сам, са псом овчаром Брњом, али и са
прикривеном чежњом што се и ја нисам нашао у групи која је пошла на литургију. Моју
чежњу је појачавала и чињеница што би ми, загоричка као и друга сеоска дјеца, по читаво
љето били на планини, па родног села, а камоли Коњица, не би видјели по два мјесеца!
Већ би у раним поподневним сатима, мој поглед, нејчешће, био уперен према
западу, одакле се из Коњица долазило нашој колиби. Очекивао сам мајку Јелку и остале
укућане, који би ми носили пуне руке дарова, као награду што сам их тог дана замијенио у
свим пословима. Донијели би ми грожђа, меких крушака, бомбона, наполитанки…Ево, док
ово пишем, као да окусим мирис и укус свих тих дарова… Ипак, понајвише осјећам мирис
мајчиног чистог кошуљка 1 ! (И каква год да су наша сјећања из дјетињста, не могу да буду
милија од оних у којима нема лика наше мајке!)
У то вријеме је – како већ рекох, средина шездесетих година прошлог вијека –
Свету литургију служио једини коњички парох, протојереј Неђељко-Нећо Мијановић. За
оне који га се не сјећају, портретисаћу га у двије-три реченице…
Висок, јака погледа и дубоког мушког гласа. Строг као свештеник, умилан као отац
и одвећ умилан човјек ван цркве! Док би богослужио, у цркви би владала беспријекорна
тишини: без дошаптавања или каквог гунђања… Ако би се то и десило, било је довољно да
прота Неђељко само једним погледом прошара по главама присутни и настла би гробна
тишина…
При крају богослужења, прота Неђељко би, у двије-три реченице, наговијестио
нечију удају или женидбу, односно да ће са тај и тај момак, из тог и тог мјеста, вјенчати са
том и том дјевојком из тог и тог мјеста… Била би ти прва вијест за многе присутне
вјерника да ће, послије Митровдана, доћи до вјенчања и склапања још једног брака! Јавно
(у цркви!) изречена таква вијест је уједно била и гаранција да до било чије преваре неби
смјело да дође!
А када би се заврвшило богослужење, испред двери цркве, на столу, Неђељко је
присутним вјерницима дијелио по грозд црног или бијелог грожђа уз благослов.
Недуго потом, очула би се пјесма из мушких и женских грла и спуштала се у
пријатном тоналитету са Варде (гдје се црква и налази) према обалама Неретве и са њеним
шумом, ослушкивана је по већем дијелу града…Све то би тарјало непуни сат времена.
Онда би, по неком неписаном правило, сви из порте кренули да дугу страну Неретве, на
простор између католичке цркве Светог Ивана Крститеља и зграде преноћишта, односно
садашње зграда Самостана.
поново запичињали пјесме и крајем ока се загледали у понеку особу са којом би касније
ашиковали…
Недалеко од кола, био је простор за витешко надметање момака, односно, бацање
камен с рамена. У том надметању постојале су двије дисциплине: бацање камена из мјеста
1 Женска блуза од ланеног платна.
и изатрке! Бацало се „лаке“ и „тешке“. Лака – то је камен од 1 до дава, а тешке 3 до пет
килограма. Камени су били облуци из Неретве.
Побједника није слиједила никаква новчана или материјална награда! Такмичило
се, за нам, односно за момачки престиж међу дјевојкама…
Док би се омладина забављала на свој начин, старије генерације би, углавном
засјеле у двије познате коњичке кафане „Прењ“ и „ Осмица“. Заузели би по неколико
столова на које би сервирали храну коју су, за ту прилику, понијели од куће. „Прењ“ су
користили, углавном, Загоричани, Бијељани и Борчани, а „Осмицу“, поред Жељезничке
станице, углавном Брадињаци, Доњосељани и Челебићани…
Чувари реда и мира, ондашња милиција (у пару) навраћали би у ове кафане,
јављали се присутним гостма који би их даривали питом и колачићима…
У међувремену, док би се у ове девије кафане очуле и бећарске пјесме, момци и
дјевојке су парадирали Титовом улицом, од Раскршћа до Старог моста на Неретви и –
назад! На тој би, најпрометнијом улици у граду, ашиковали и једно другом обећавали на
вјерност и искреност у љубави… Бар до идуће светковине…
И тако… Све то би трајало до четири или пет сати поподне када би се поново, сви
који су пристизали на молитву у јутарњим сатима, почели разилазити и када би свако
својим путем кренуо до свог села или љетњег станишта. А коњичка чаршија би се поново
вратила својој устаљености, мирноћи и препуштености од данас до сјутра…
