Срби из Коњица Srbi iz Konjica
ИЗ МОЈЕ НОВЕ КЊИГЕ У ПРИПРЕМИ:
ПРЕОСТАЈУ МИ САМО УСПОМЕНЕ
Пише: Хаџу Ђуро Си. Куљанин
СЕЛО НА ВРХ ДОЛА
Прије десетак година, међу својим старим рукописима, пронашао сам и један запис
о селу Врдољу из 1968. године. Ево шта сам тада видио и записао у свој либрић, не
слутећи да ћу, ко зна када и гдје, и било шта, писатио о овом планинском селу. Али, стара
је истина, никад не реци никада!
Ево тог записа:
„Када се, идући од брда Голишан, ослободите узбрдице и каменитог пута,
надвијеним с обје стране листопадном шумом, најприје ће вас дочекати мања округла,
блатњава и безводна зараван које се назива Локвина. 1 То је уједно и знак да сте већ
закорачили у атар села Врдоље. Стотињак корака напријед, с лијеве стране, налази се кућа
Саве Бабића којег сви у селу, али и ван њега, зову „Саво Тошин“, по оцу Тодору. Та доста
оронула и поприлично приземна кућа представља неку врсту стражарнице на улазу у село
са његове југозападне стране. Идући напријед, педесетак корака травнатом брежуљкастом
узбрдицом, доћи ћете до висинске тачке (гдје је и православно гробље) када се ослобађате
скученог видокруга и поглед добија неочекивану ширину. На том платоу, насупрот села, с
видљивим тумулима, плићим или дубљим вртачама, дочекаће вас изненађења – за тијело,
очи и уши! Запљуснути ће вас рески, планински ваздух и струјање вјетра који вас нагони
да се чиме заогрнете, па таман се налазили у сред Илинданских врућина! (То је уједно и
знак да сте закорачили у надморку висину од које се рачуна планинско подручје.) А када
се окренете према западу, угледаћете пространу, бешикасту долину у којој лежи село
Џепи. Поглед досеже још много даље, све до обронака планина изнад Јабланице на
Неретви… А испред, у присоју, стоји ушорено село Врдоље, са кућама двосливних кровова
подасканим даскама од буковине или јеловине. На самом улазу у село, са западне стране,
налази се једина, у односу на друге, необична кућа: има урађену фасаду и покривена је
цријепом!
до ушију скоро са свих страна…
Чују се многа звона, крупнијег и ситнијег звека и мијешају се са риком волова,
мукањем крава, блејањем оваца и јагањаца, фркћањем и рзањем коња, режањем и лајањем
паса овчара… Све се то, опет, мијеша са скоро непрекидном галамом чобана. Или се
међусобно дозивају и свађају, или их неко, стојећи испред куће у селу, зове да стада
потјерају кући на мужу, или на појење, на бунар, који се налази насупрот села, према
планини Звекуши. И баш негдје, на средокрачи села и тог појила за стоку и људе – куда
пут и пролази према Јелици, Блацама и Чуховићу – ти се групни или појединачни гласови
сударају и мијешају да би се са неодређеним тоналитетом разастријели по врдољској
долини и њеним странама… “
Дакле, ово је био први запис, случајно сачуван, на већ одавно пожутјелом папиру
којег сам, ето, опет случајно нашао међу неким својим затуреним списима.
Сада, вазљубљени читаоци, слиједи други дио исте приче о истом селу који је
настао прије тринаест година, али са истом мотивацијом.
1 Током зиме Локвина се напуни водом и служи за напајање стоке ситног и крупног зуба.
Да не дуљим са уводом већ да вам откријем и тај запис. А изгледа овако:
„Када сам, послије четрдесетчетири године, од времена првог записа, у љето 2012.
године, на путу за Блаце (гдје се одржавало богослужење на православном гробљу),
прошао кроз Врдоље, од некадашњих његових слика скоро да ништа није остало! Умјесто
коњског пута, сада је то цеста са тврдом каменом подлогом… Нема више ни чобана, ни
стада, ни звонара предводника! Усахло је било какво људско, гласно и вјетром ношено
дозивање и сазивање. Све то је, већ одавно, надомјештено фиксном и мобилном
телефонијом. Ту гробну тишину и учмалост остатка села, сада, само повремено, ремети
брундање мотора каквог возила по поприлично излоканом путу…“
Дакле, овај запис је много краћи, а и писан је са таквом намјером. Нити сам био
вољан да га уљепшавам, или лирски дотјерујем, јер ми се баш није дало из много разлога.
Сама помисао на то село ствара ми једну горчину у грлу и тугаљивост у души.
Сада слиједи и трећи запис о малом и ушореном селу Врдољу које скоро и да не
можемо назвати селом. Понајвише због тога што у овом селу мањкају Срби који су
протјерани прије 33 године… Јер село, ма колико да је, има свој народ, свој живот, своју
историју, своје трајање… Од ових знакова, Врдоље скоро да нема ништа!
Па, хајде да кренемо од географије…
Врдоље се налази на асфалтираном путу који је огранак галавног пута Коњиц-
Сарајево, са полазиштем из мјеста Живашница. Пузећи уз кречњачке и околне југозападне
стране некадашњег града Херце-Шћепана, уз велики број кривина, са већим или мањим
успонима, а без имало заравни, скоро непримјетно, између збијених штала и кућа, пут се
увлачи у село Џепи у којем су, поред Срба, до почетка потоњег рата, живјели и
муслимани.
Из Коњица, до центра села, избројено је једанаест километара и који метар више!
А из Џепа, опет кривинама, али са нешто мањом узбрдицом, на трећем километру,
избићете у Врдоље, двадесетак метара од усамљене и одавно напуштене куће Саве
Тошиног.
Како је село добило име?
Рекли смо већ, када се при уласку у село, окренете према западној страни, иза вас
остаје долина која има савој продужетак још око два километра до свог завршетка. (А од
врха те долине, настаје брежуљкасто пространство са дјелимичним равнинама, које носи
лирски, заједнички назив Јелица.) При врху дола, од сложенице врх+дола, првобитни
становници, највјероватније хришћани, крстише га словенским именом којег ми данас
лако изговарамо – Врдоље!
А сада, послије дужег увода, да се вратимо ономе што је био ауторов повод да се
прича о овом селу нађе међу корицама ове књиге.
Кренимо, засада, од становништва села.
У Врдољу су, до почетка ртног поводња 1992. године, живјела два позната српска
рода: Бабићи и Нинковићи. Оба рода, честита и благодатна, била су позната много даље
од соског или коњичког атара. Међу њима је било и хајдука, али и делија којима је неко
ријетко смио стати на пут. Било је и солунских добровољаца, обичних ратника, али и
учених и домаћинских људи…
Наравно, поред Срба, у селу су живјели и муслимани са два карактеристична
презимена која, чим се изговоре, слуте на њихово поријекло. (Друге нећемо ни
помињати!) Ријеч је о Новалићима и Хоџићима. У народној традицији је остало запамћено
да су они међу посљедњим Србима на подручју Коњица промјенили вјеру и прихватили
нову, односно постали муслимани. Када се то десилои, нема поузданих података, а
највјероватније крајем осамнаестог вијека када је и завршена исламизација на подручју
Коњица. Тако је настало ово придјевско презиме – Новалић, и именичко – Хоџић, од
именице хоџа, да би се јаче и истинитије утврдио у новој вјери. Остало је запамћено у
народној традицији да су одвајкада били у нерасположеном сучељавању са својим
комшијама, Бабићима и Нинковићима…
Али, вратимо се нашем роду, вратимо се врдољским Србима.
Да би наставили, још неиспричану причу о њима, не морамо ићи далеко у
прошлост. Задржаћемо се у другој половини деветнаестог вијека. Тада је, у породици
Бабић, без тачно запамћеног датума рођења, на свијет дошао Јован 2 . Оно што је остало
запамћено у народу је чињеница да је још од ране младости наликовао на хајдука и
делију…
О њему су и до дана данашњег остале пустоловне приче о томе да се одвећ
замјерао са врдољским муслиманима, те да му никада нису смјели на мегдан изаћи!
Његов живот, пун немирног духа који је увијек тражио занимљиве догађаје и
авантуре, учинило је Јована да остане нежења. Још за живота се побринуо да остави
гробни биљег. Дао је комшији Стевану Бабићу добру њиву да му направи надгробни
споменик.
Тако је и било…
Све до почетка шездесетих година прошлог вијека, у сеоском гробљу је био
повећи, бијел као снијег, постамент са крстом на врху.
Био је то споменик Јована Бабића…
А данас… Данас је и гробље једва препознатљиво… Нема никаквог очевидног
биљега о Јовановом гробу: ни постамента, ни крста, ни било каквог надгробног знака. Све
је прекривено маховином и неумитним заборавом на тог Врдољака из познате породице
Бабића…
А сада да се приближимо новијем времену, времену, коју годину прије завршетка
деветнаестог вијека и касније… Да кажемо понеку ријеч о Марку С. Нинковићу (1892-
1967). 3
Одмах да кажем: Марка сам добро познавао. Био је комшија („међа уз међу“) у
Јелици, нашем заједничком љетном станишту. А то већ говори о потпунијој
вјеродостојности приче о овом Врдољаку, којег многи и данас памте…
Марко је као двадесетогодишњак регрутован у аустроугарску војску. Висок, бистра
погледа, лијепог изгледа, у модерној аустроугарској униформи је више наликовао на
официра него на обичног редова!
Почетком Великог рата, Марко је са осталим Аустроугарима упућен на Источни
фронт у борбу против Руса које је много волио. Срећом, убрзо је заробљен од сабраће и
одмах се јавља у ратне добровољце…Одлази на пробој Солунског фронта гдје се нашао
међу 79 солунских добровољаца са посручја Коњица.
Маркова прса су красила два ордења: Орден за храброст и Карађорђева звезда. А у
џепу је имао тапију са печатом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и потписом краља
Александра, да му се додјељује земља у Банатау…
2 О Јовану Бабићу више видјети у мојој књизи „Српски презименослов“, Наш одговор, Београд,
2022, стр.277.
3 О Марку Нинковићу више видјети у наведеној књизи, стзр.290-291.
Џаба! Марку се није допадала бескрајна равница без игдје дебеле хладовине као у
Херцеговини, али и хладне воде кoja ибија из камењара… Остао је у свом Врдољу све до
одласка у Царство небеско…
Слично Јовану Бабићу, и Марко је такође имао манире који се приписују типичном
динарском типу човјека… Кошћат, са јаким јагодицама, брковима оштрим и јаким…
Помало пријек и тврд, а у души памук! Кад говори, као да ће лишће да опада, кад корача,
као да ће да полети… А кад на некога кресне очима, тај би осјетио ледену тежину на срцу
и души… Речено данашњим рјечником, Марко је имао свој интегритет и став. Постојан и
недјељив. Јак умом, подупријет физичком снагом… Као таквог, комшије муслимани – а,
богами, понеки и Срби – су га најрадије заобилазили да се не би срели у тијесну кланцу…
Кратко речено, Марко је био од оних људи који је у сваком времену свог живота
држао до српске части и бранио је на свој, горштачки начин!
И тако… Слика по слика, могао би се направити повећи мозаик о свим Србима,
Врдољацима, баш као и о другим Србима из села коњичког атара у којима их више нема…
Вазљубљени читаоци, овим се приближавамо крају приче о селу на врх дола. Још
нам остаје казивање које је неизбјежна потпора цијелом овом тексту. Можда је ово што
слиједи требало бити на почетку. Али, ја сам кренуо мало поиздаље да бих кроз
осликавање наведених ликова створио једну литералну срж цијеле приче и тешку истину
оставио за крај која већ 33 године сједи завратом многим часним људима…
Међу српским Врдољацима, до почетка рата 1992. године у Босни и Херцеговини,
живио је и брачни пар, Жарко и Зора Нинковић. Жарко био је син Марка Нинковића које
смо већ описали, а Зора, кћерка Петка Т. Видојевића из села Загорице.
Чинили су узорно домаћинство. Оличење врједноће, поштења, али и урођеног
смисла да се боре на огољеној и доста шкртој врдољској земљи како би живјели и
преживјели…
Са таквим животним вођењем, Жарко је био убјеђен да ћега ратна хистерија, која је
већ у априлу 1992. године, захватила скоро цијело коњичко подручје, мимоићи јер се
читав живот понашао по правилу поштених људи: „Како мислиш себи, тако мисли и
другоме!“
Авај! Грдно се преварио! Толико грдно да су одмах, с почетка рата, непознате
злице, њега и супругу му Зору, под окриљем ноћи, одвели у непознатом правцу и убили!
Нажалост, ни до дана данашњег се не зна мјесто њиховог убиства. Ни до дана данашњег
нико није одговарао за тај монструозан злочин. Отуда име тог села на врх дола, међу нама
који смо познавали Жарка и Зору, али и све друге протјеране Нинковиће и Бабиће, ствара
горак укус у устима и с муком га изговарамо…
И тако…
Прошло је више од 33 године како је село Врдоље осиротило од српских глава. Већ
је прошло толико времена да нема позивања ни одазивања српских мушких имена, попут
Јована, Марка, Луке, Жарка, Илије Пере, Обрена, Стевана…Нема гласа из женских грла
попут Мариног, Зориног, Милкиног, Стојиног, Илинкиног – и ко зна још којих других –
које би започеле пјесму, или коло заиграле, при чијој удаји или женидби…
И ничега више нема… И што је понајгоре, све више мањка сјећања на све оно чега
више нема међу нама.
