Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Магистар политичких наука Стеван Салатић добитник је специјалног признања за допринос култури сјећања и очувању колективног памћења на овогодишњем фестивалу „Први кадар“ за документарни филм „Дјеца Брадине“.
У интервјуу за „Глас Српске“ каже да је борба против заборава његова највећа инспирација. Сматра да се предуго погрешно радило, да се страдање српског народа чешће користило да се реваншира другој страни, него да свијету појасни шта се Србима дешавало у задњем рату.
ГЛАС: Како бисте оцијенили Филмски фестивал „Први кадар“ на коме сте и Ви учествовали?
САЛАТИЋ: Филмографија у Републици Српској у посљедњих неколико година доживљава велики процват. Оснивањем Аудио-визуелног центра Републике Српске дата је шанса младим ауторима да покажу свој таленат и визију што је резултирало са неколико веома успјешних филмских издања. Фестивал „Први кадар“ је свакако највећа позорница гдје ми аутори из Републике Српске можемо да афирмишемо своја остварења. „Први кадар“ такође има и своју међународну компоненту и платформа је гдје можемо да представимо своје филмове свијету, али гдје можемо да видимо и шта свијет снима и чиме се бави. Моје велико задовољство са фестивала „Први кадар“ је што сам спознао да наша домаћа документарна остварења ни у погледу сценарија, нити режије, али ни технички нимало не заостају за неким много старијим и развијенијим продукцијама. Велика захвалност фестивалу „Први кадар“ што је селектовао мој филм „Дјеца Брадине“ у такмичарски дио чиме му је удахнуо живот, с обзиром на то да је филм први пут емитован управо на овом фестивалу.
ГЛАС: Добили сте специјално признање за филм „Дјеца Брадине“. Откуд потреба да се бавите документарним филмом и Брадином?
САЛАТИЋ: Из дугог истраживања дешавања из наше скорије прошлости уочио сам да остаје доста неиспричаних прича обичних људи, напуштених крајева гдје је прије рата живио српски народ и мрачних догађаја које вријеме жели потпуно да мраком и незнањем избрише. Борба против заборава је моја највећа инспирација. Од тада и интересовање за Брадину и судбине њених житеља. У вријеме технолошке револуције коју живимо видео-форма је најпријемчивија за публику и чини ми се да само путем филма можемо да пробудимо друштво из незнања и заборава. Филм „Дјеца Брадине“ је управо то: дуг према прошлости, луча истине у мраку заборава и један споменик култури сјећања. Да и приче живих Брадињака не би завршиле испод надгробне плоче у порти цркве у Брадини морао сам да снимим филм о селу којег нема, дјеци без дјетињства и протјераним људима који никад неће ући у кућу у којој су се родили.
ГЛАС: Како сте прикупљали грађу и на који начин сте долазили до свједока тих злочина?
САЛАТИЋ: Једно од дјеце Брадине Вању Куљанин, тада студенткињу, а данас попадију у парохији на Купресу, упознао сам током студија. С обзиром на то да сам и ја као дијете протјеран из Мостара, нитима терета избјеглиштва приче су нам се поклопиле и постали смо добри пријатељи. Од ње сам учио о Брадини, о 25. мају и 12. јулу, о људима који су прошли стратиште и остали живи. Вања је била спона којом сам се повезао са другом дјецом Брадине. Све приче које су се нашле у филму су аутентичне и никад нису испричане. Повјерење и емпатију коју смо исказали једни према другима учинили су да филм „Дјеца Брадине“ буде оволико успјешна прича. Разговарајући са дјецом Брадине, упознао сам и цијелу Брадину, њене преживјеле становнике који су употпунили причу о страдању села.
ГЛАС: Дјеца Брадине су данас расути свуда, наравно они који су преживјели. Како данас живе, јер неки од њих су свједочећи и након толико година плакали?
САЛАТИЋ: Брадињаци данас живе свуда, осим у Брадини. Има их у Требињу, Гацку, Вишеграду, Источном Сарајеву, Братунцу, Бијељини, Новом Саду, далеком Чикагу, Стокхолму, Перту, Сиднеју и Мелбурну. Недостаје им њихова Брадина и живот који су живјели прије рата. Једна реченица из филма посебно ми је остала у сјећању: „Брадина је данас само неко мјесто на путу ка мору које тек тако прођеш и не знаш да је ту икад ико живио. Али ако мало скренеш са пута и погледаш ону надгробну таблу схватићеш да је некад ту и те како било живота“. Помало иронично, Брадина данас живи само 25. маја, на дан кад је стријељана, када се њена преживјела дјеца врате да одају пијетет убијеним мјештанима. Филм има и мисију да се у Брадину долази чешће, да се у њој гради и обнавља и да шумом зарасла и порушена Брадина опет удахне неки нови живот.
ГЛАС: Да ли су Срби закаснили са објелодањивањем свог страдања?
САЛАТИЋ: Сматрам да се предуго времена погрешно радило. Ово говорим из два разлога. Први је што је приступ српском страдању у прошлости чешће имао задатак да се причама реваншира другој страни, него да појасни свијету шта нам се све дешавало у задњем рату. Ми се Кравице, Бјеловца и Скелана не смијемо сјећати због противтеже Сребреници, већ да испричамо причу о Кравици, Бјеловцу и Скеланима. Исто је и са Јошаницом, Возућом па и са Брадином. Као што и злочин не може бити колективан, тако је и свако страдање аутентично, јединствено и на свој начин болно. Други разлог је што смо предуго приче о сопственом страдању причали само себи. Та „страдалничка аутистичност“ опет нам је и у миру ставила на руке оне челебићке окове и сузила видике. Морамо наше приче, чије су, нажалост, деведесете године неисцрпна ризница, открити свијету. Приче о српској дјеци у логорима, приче о стријељању српских голобрадих младића и приче о изгнанству са вјековних огњишта. Сматрам да је то једини исправан приступ причама о српском страдању.
Жељка Домазет –
