ЗАПИС ИЗ РОДОКРАЈА : БАЦАЊЕ КАМЕНА С РАМЕНА

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Бацање камена с рамена је спортска дисциплина која је позната још од давнина. Чак у старој Грлкој и старом Риму спорташи су знали за ово витешко надметање.

Оно се, како је познато, задржало све до данашњих дана, с тим што се са рамена не баца камена громада веч оловна кугла!

Како се то изводило?

Стави се камен у шаку одређене тежине, ослони о раме и баца са одређеног мјеста (које се у народу назива пик!) удаљ!

Бацање камена с рамена (као такмичење, надбацивање) је некада била веома заступљена дисциплина у руралним подручјима Коњица. Вршено је за вријеме светковина, у црквеној порти у Коњицу, али и у другим сличним приликама, нпр.у селима, на мјесним гробљима, након богослужења.

Камен који се бацао морао је бити прикладан по облику и тежини за све учеснике у надметању. Био је то повећи облутак извађен из Неретве, или друге текуће воде. Тежина камена одређивала се „одока“. Бацање камена с рамена подразумијевало је „бацање лаке“ (камен од три-четири килограма) и „бацање тешке“ (камен од шест-седам килограма). Бацало се „с мјеста“, „из круга“,  „иза корака“ и „изатреке“.

Прича која слиједи је казивање о једном бацачу камена с рамена који је био неприкосновен почетком и средином шездесетих година прошлог вијека. А ријеч је о Радовану С. Куљанину (1939) из села Загорице код Коњица.

 

 

 

Без тренера, „самоук“ у тој „дисциплини“, уз чување стоке на ливади, Радован је упорно „тренирао“ ову витешку игру и подједнако био добар у двије, тада уобичајене „дисциплине“: бацању лаке и тешке.

Радован је шездесетих година прошлог вијека, неколико година заредом, о црквеним светковинама, када би се и организовало ово спортско надметање, носио епитет најбољег бацача камена с рамена на подручју коњичке општине! Освајао је прво мјесто у Коњицу о Новој православној години, о Васкршњем понедјељку, о Преображенију, о Митровдану, те у  селима Борцима о Петровдану,Челебићима о Малој Госпојини, али и за вријеме одржавања богослужења на мјесним гробљима у Блацама, Џепима, Брђанима, Брадини…

Ипак, једно учешће у овом витешком надметању, остало му је у сталном сјећању.

Било је то, већ сада давне 1964. године, на општем народном скупу, испод висова планине Бјелашнице, на Шишан пољу.

На тој планинској заравни, подно виса Крвавца, који се „пење“ до 2065 метара увис од мора, и другог по величини врха Бјелашнице, обиљежавао се 27. јул, дан када се у Босни и Херцеговини дигла кука и мотика против домаћег непријатеља и страног окупатора 1941. године.

Да подсјетимо: тог дана је у свим босанскохерцеговачким опшинама, на неком одређеном простору, одржавано народно весеље гдје се окупљала многобројна свјетина, те уз свирку, пјесму, али и уз спортска такмичења, зановијетала и веселила се до касних вечерњих сати! Пространо планинско поље, на надморској висини од око 1800 метара, било је као створено за ту врсту манифестације на подручју коњичке општине.

Поменуте године, на Шишан пољу, окупило се више од хиљаду и по људи. Нарочито коњичке, муслиманске „раје“ помијешане с хумљацима, сточарима из доње Херцеговине, који су љето проводили на висовима Бјелашнице и Височице.

У групи Загоричана, која се нашла на тој „свечаности“, био је и Радован С. Куљанин. Он се организаторима такмичења уредно пријавио у спортској дисциплини бацање камена с рамена која је, овај пут, имала карактер регионалног такмичења!

Одабран је камен облутак, од неких три и по килограма, вјероватно донешен однекуд из воде рјечице Ракитнице. Одређени су учесници – њих седморица, и устанвовљене су пропозиције такмичења. Бацало се по три пута, и то „из круга“.

Када је дошао ред на Радована, и када је прочитано његово име и презиме, окупљена свјетина се усталасала и почела јавно да негодује јер је Радован – Србин! Неки су му савјетовали да одустане, јер може доћи до нежељених посљедица. Но, Радован није хтио ни да чује!

И кренуло је жестоко.

Након прва два хица Радован је био други! Онда је дошао одлучујући, коначни, трећи хитац.

Висок, прав, јак, сабран, достојанственог држања и са спортским дамаром у надметању, Радован је узео камен, пажљиво га пребацивао из руке у руку као да га мјери, или милује. како је само он то знао!

Стао је лијевим табаном уз „пик“, односно линију која је означава преступ, па онда примакао десни, као да њима мјери дужину пика. (Тог тренутка, у публици је настала нека чудна, гробна тишина помијешана с напетошћу која се осјећала у ваздуху!). Очи посматрача су биле упрте у Радована… А он, одлучан и пркосан, достојанствени Загоричанин, уз то и Куљанин, испружио је лијеву руку, у висини рамена, као да хоће да полети, а у шаци десне руке, ослоњеном о раме, стајао је камен као у лежишту катапулта! Очи су му биле упрте напријед, у правцу бацања камена. Скоро да је зауставио дисање. Затим је, наједном, десном ногом искорачио уназад, повио је у кољену под углом од 45 степени, али тако да му је лијева нога остала на мјесту, поред „пика“,  непомична и испружена у односу на тијело. Лијева рука је и даље стајала испружена, али сада под правим углом у односу на искошени лијеви бок тијела. Сагнуо се тек толико да сву тежину тијела пребаци на десну ногу и тако, за тренутак, остао непомичан и миран као да је од бронзе! Скоро неопажено, његово тијело се наједном почело дизати увис и исправљати, али не одвећ брзо, већ таман тако и толико да тежину с десне ноге равномјерно пренесе на лијеву, и тако допринесе пуном потиску… Направио је замах, уз благо љуљање рамена, потом учинио јак, а кратак трзај, нагло се при том испруживши! И камен је излетио из шаке…

 

 

 

Избачен као из ђуле из топа, летио је путањом, не толико високом, нити одвећ ниском, већ, некако, у висини Радовановог раста, скоро водоравно са земљом. Њен лет пратили су погледи присутне масе, вјероватно с једном жељом да не оде – далеко!

Авај – али за публику!

Камен је пао читав корак испред свих дотада обиљежених хитаца, зарио се у меку планинску земљу и ту остао непомичан, као да ће на том мјесту остати вјечно, као међеник на ледини, да свједочи и пркоси времену и свијету…

Међу присутнима је настао мук…Трајао је читав минут. А за нас, присутне хришћане, то је била вјечност! Онда се „гробна тишина“ наједном пореметила, настало је комешање окупљене свјетине, гурање, гунђање, галама, вика, повика, псовка!

„Вла`, Вла`, Вла`!“, чуло се из збуњене, разочаране и већ подивљале муслиманске масе. Прозивање и повици су све више личили на линч него на уобичајену погрду којом муслимани (у љутњи) називају хришћане!

Такмичење је одмах прекинуто, а побједник званично није проглашен! Ипак, за све присутне, то је био Радован С. Куљанин. Али је то име, за муслимане, било одвећ „мрсно“ да би се тог дана, и у том часу, изговорило наглас, као побједничко…

Годину дана касније, на том истом мјесту и истог датума, песнице и букове тољаге укрстили су католици и муслимани, сви из доње Херцеговине!

И крв је пала!

Од тада је за обиљежавање овог датума, за подручје коњичке општине, одређена локација на Иван-планини, недалеко од јаме, српског стратишта из 1941. године.