Данас, као и сваког Митровдана, сећамо се једне од највећих победа српске војске и српског народа у претходном отаџбинском рату 1992-1995

Прва хрватска „Олуја“ и чишћење српског становништва, покушана је да се изведе заправо на простору Херцеговине Светог Саве 1992. године, свеопштим нападом на српске положаје широм херцеговачког фронта.

И управо на Митровдан 1992. године, рачунајући на спреченост српских бораца и домаћина који масовно у Херцеговини славе Митровдан, одлично наоружане и припремљене хрватске снаге отпочињу први покушај „Олује“, коју су назвали „Бура“, потпуним нападом на источну Херцеговину на широком фронту дугачком неколико стотина километара од Попова поља до Борака. Те линије држале у највећој мери Невесињска и Билећка бригада ВРС.

Циљ Хрвата је био да изведу муњевити напад и пробију неспремне положаје српске војске како би изашли у залеђе Дубровника и на границу Црне Горе и како би кренули у офанзиву дуж Дрине, што су учинили и 1941. године уз масовне покоље српских цивила.

Однос снага пред хрватски свеопшти напад је био десет према један, а артиљеријско бомбардовање је трајало пуних шест сати. Укупно је тада испаљено на српске положаје између 15 и 20 хиљада граната.

Наше снаге су изгубиле укупно 42 борца Невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1.000 рањених, док су њихови реални губици заправо били много већи.

Када је јављено Врховној команди каквом нападу су изложене Невесињска и Билећка бригада ВРС, стигла је и наредба о повлачењу на резервне положаје.

—“Немамо ми резервне положаје“ стигао је одговор од команданта одбране Херцеговине.

Невесињац и одлучни пуковник Новица Гушић је узео радио везу и поручио:

—“Немамо резервно Невесиње, па ни резервни положај“.

Зато је ово можда и најсјајнија битка коју је српски народ извојевао у ратовима из 90-их, просто зато што је у њој учествовало целокупно становништво свих узраста и буквално све што може да хода у Херцеговини. Људи су буквално са славских трпеза јурнули на фронт како би одбранили своје породице, огњишта и неугашене славске свеће и иконе.

Требало је тих дана бити у Херцеговини да би се уопште могло разумети колике су размере ове општенародне одбране Херцеговине. Све што хода се дигло на ноге и свима је било јасно да је то битка за опстанак или нестанак.

Оно што је најгоре је да су Херцеговци све извели сами, без подршке ЈНА и остатка Војске ВРС, док фронт није померен ни за милиметар, упркос до тада невиђеном свеопштем нападу на огромној линији фронта.

Пуковник Новица Гушић, кога видите на слици, са својим херцеговачким борцима, добровољцима и народом је најзаслужнији што се у Херцеговини никад није угасила митровданска свећа и што је наш народ опстао у тим најгорим данима остављен без помоћи.

И не само што су сви војно способни мушкарци отрчали на прве линије фронта чим су почеле да падају гранате, већ су им се одмах прикључила њихова деца која су пунила џакове са песком, док су мајке и жене кувале, спремале џакове и организовале снабдевање и извлачење рањених. Чак су и лакши рањеници били на фронту, док су наши стари узимали пушке и стајали раме уз раме са синовима и унуцима на првим линијама одбране.

Тако је наш народ уз помоћ Светог великомученика Димитрија успео да одбије све нападе и помрси рачуне високој политици по којој је и читава јуначка Херцеговина требало да буде предата Хрватима.

—“Још смо на истим линијама, професоре (у разговору са проф. Николом Кољевићем). Поручите онима што тргују српском несрећом да је Херцеговина одбрањена и да више не пазаре са нашим животима“.

Tим речима је пуковник Гушић јавио команди да је Херцеговина Светог Саве коначно одбрањена.

А на другој страни Балкана, те вечери, у Солуну, у Цркви Светог Димитрија се такође догодило чудо о коме често причају Грци.

Женама које су се молиле и радиле у солунској Цркви, у којој се налазе мошти Светог Димитрија, појавио се младић, сав измучен, у окрвављеној одори, који је корачао према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући шта му се догодило, да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Младић је само затражио воде и рекао:

—“Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“

Жене су претрнуле. Једна је отишла по воду, а друга да позове свештеника, било је и падања у несвест. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а окрвављени војник у одори ромејског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему. Одједном се осетио само налет благог мириса босиљка.

Када је дошао свештеник и питао жене шта се догодило, оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.

Слава теби Свети великомучениче Димитрије, Крсна Славо многих Херцеговаца и слава јунацима одбране Херцеговине Светог Саве!

Нека памте Срби како је одбрањена колевка српског народа!