ЗАПИСИ ИЗ РОДОКРАЈА : КОЊИЧКИ ЖЕЉЕЗНИЧАРИ

Пише. Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Када је 10. новембра 1889. године први путнички воз, чувени ћиро, стигао из правца
Мостара у станицу Коњиц, у том граду на Неретви, почео се стварати и посебан сој људи
по струковној основи. Били су то коњички жељезничари. Лако их је било препознати.
Носили су тамно-плаву униформу, шињел, кожне чизме и увијек гаравог лица и
недосањаног сна! У рукама су носили од прућа плетени цегер, пун хране најмање за 24
сата.

 

У то вријеме (све до средине шездесетих година прошлог вијека), по зарадама и признању,
рејтинг жељезничара био је одмах иза официра! Били су чувени по непревазиђеном
кафанском трошењу тешко зарађених пара! Њиховим платама радовали су се сви:
незасити конобари и шкрти кувари, весели свирачи и још веселији пјевачи, али и кафански
околиш и голиш! Трошили су као да им је то посљедњи дан и трошак у животу!
И тако увијек, од плате до плате…
Међути, временом је ћиро постајао све спорији, број пређених километара се смањивао,
опадале су плате и доплате, а„Ћиринижељезничари“ постајали све сиромашнији и
трезнији!

 

Онда је кроз Коњиц прошла нормална пруга. Прешло се са уског на широки колосијек
којим су почеле да тутњају дизелке, тзв. Кенедијевке.
Ћиро је отишао у историју, а већина жељезничара отишла у Брчко, Плоче и друга мјеста
гдје је још постојао који километар узаног колосијека. Да бар пензију зараде!
И тако…Од тог времена, коњички жељезничари су широким колосијеком возили брже, а
трошили мање!