ЗАПИСИ ИЗ РОДОКРАЈА : МАРКО С. НИНКОВИЋ

 

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

Када би причо, чуо би се на пушкомет. Када би ишао, био је брз као вјетар. Када је радио, радио би за тројицу! А када би јео, појео би за двојицу!

Висок и кошћат, прав и допадљив! Бркова невеликих а чекињастих, да се се могао звати бркајлија. Погледа мушког, скоро хајдучког, бистрог и продорног! На глави, увијек мало удесно закошена смб шајкача. А испод ње, вире праменови просједе косе и лахоре на вјетру!

Такав је био очевидни портрет Марка С. Нинковића, човјека који се нашао међу 79 солунских добровољаца са подручја Коњица и који је, због нарочитих заслуга у Отаџбинском рату (1914-1918), у џепу носио пресавијену тапију, са печатом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и потписом Карађорђевића, којом се потврђује да је Марку (Симе) Нинковићу, као колонисти, најприје додјељена земља код Вршца у Банату. Међутим, Марку се Вршац учинио предалеко, па је успио да изврши замјену за земљиште у близини Панчева. Та земља му је одузета 1927. године. Наиме, Марко је живио у селу Врдољу код Коњица, само је повремено одлазио на додјељено имање, па му је уручено рјешење да „није у посједу“ и – земља је враћена држави!

 

 

 

Ипак, Маркове заслуге као Солунца, краљ Александар није заборавио. Својим указом, поново му додјељује земљу, сада у близини Петроварадина.

Авај! Онда долази Други свјетски рат, а нова власт се друкчије односи према Солунцима те је Марку, „у име народа“ и та „краљева земља“ одузета 1947. године.

Ипак, Марко је остао на тврдој земљи херцеговачкој, пуној камена, гуштера и змија, са које се, зими и љети, отима шкрта благодат. Остао је у родном селу Врдољу, под вичним небом, више облачним него ведрим. И никада се због такве одлуке, како је говорио, није покајао!

Али, да се вратимо на почетак Марковог необичног животописа.

Родио се, већ рекосмо, у селу Врдоље, десетак клометара источно од Коњива. И то баш у мјесецу и години када је и Тито рођен: дакле, у мају 1892. године! Због те случајности су га у Титовој Југославији познаници знали и задиркивати!

Отацу му је било име Симо, а мајци Видосава. Била је од Шиника из села Џепи. Звали су је Шиникуша.

Остао је рано без оца. Убили су га муслимани из сусједног села Џепи, а све, како се причало,  због једне букве коју су незаконито посјекли у Симином атару.

Са 18 година, Марко је већ био висок, јак и хитар. Управо такав каквим су се, у то вријеме, одликовали аустроугарски војници па га је Ћесарска влада 1910. године позвала на четворогодишње служење војног рока. Таман када се понадао да ће скинути војничку униформу и поново угледати своје Врдоље, почео је Велики рат. Марка је био присиљен да још остане у аустроугарској војсци. Са неколицином Срба са подручја Коњица, послат је на Источни фронт, на браћу Русе!

Али, Марко је добро знао ко су Руси, да је то иста вјера и исти крст, па док још ни барута није омирисао, предао се својој сабраћи и извјесно вријеме провео код неког бјелогардејца.

Чим је сазнао да српска влада тражи добровољце, Марко се одмах одазвао на позив Николе Пашића како би помогао браћи Србима у борби против аустријског ћесара.

Као добровољац, Марко је са својим саборцима кренуо у пробој Солунског фронта… Већ као искусан војник, пролазио је кроз многе окршаје и увијек је излазио као побједник. Живот му је сачувала ратна срећа…

Тек 1920. године, дакле након пуних 10 година, поново је угледао коњичку касабу и своје родно Врдоље…

 

Марко се два пута женио. Први пут са Божицом Куљанин, из питомог Доњег Села, два-три колометра низводно Неретвом од Коњица. С њом је изродио кћерку Десу и синове Марка-Маркицу, Жарка, Рајка, и Радомира-Радула.

Када је Божица умрла, Марко је отишао по другу жену Симану, сада много даље од Коњица, чак до невесињске Луке, у породицу Антељ.

 

 

 

С њом није имао порода.

Марко С. Нинковић је умро 1966. године  у својој 74 години. Сахрањен је у мјесном гробљу у Врдољу.

Намјера нам је да овим записом колико-толико отргнем Марково име од заборава. Или да, сада већ далеким његовим потомцима, пробудимо сјећање на свог претка – човјека и јунака…

Потписник ових редова добро памти Марка. Били смо комшије, „међа уз међу“, како то народ сликовитије каже, на планинској висоравни од 1000 метара увис од мора, која носи поносно и женствено име Јелица, обронку Бјелашнице, планине којој западни дио припада сунчаној Херцеговини, а источни провинцији Босни…

Као јуноша, трчкарао бих око Марка чије је име било добро познато у сваком српском дому на ширем подручју Коњица. Тражио сам да ми понешто исприча из Великог рата, или са Солунског фронта… Још и данас ми у ушима одзвања његов продаран, помало храпав пушачки глас:

„Бјеж, мали, шта ти знаш о рату!“

Ипак би ми причао…Таман толико да је волио краља, Царску Русију… да се борио против Шваба и опет би, ако затреба, завршио би кратко казивање.