ЗАПИСИ ИЗ РОДОКРАЈА : НАГОВЈЕШТАВАЊЕ

 

 

ИЗ МОЈЕ КЊИГЕ У ПРИПРЕМИ:
ПРЕОСТАЈУ МИ САМО УСПОМЕНЕ

НАГОВЈЕШТАВАЊЕ

 
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

У нашем народном говору (па и књижевном!) постоје многе ријечи које су
скрајнуте из свакодневне употребе, односно, веома их ријетко, или никако, не чујемо,
поготову ако су везане за неку радњу, или неки догађај у припреми.
За ову кратку причу, која је пред вама, вазљубњени читаоци, одабрао сам једну
ријеч (или израз!) који је све до средине седамдесетоих година прошлог вијека најчешће
изговарана из уста свештеника након богослужења у цркви! А ради се о ријечи
наговјештавање, као и што је насловљено ово казивање.

 

 
Најприје, да видимо, шта та ријеч, уистину, значи?
То је, понајприје, глаголска именица, средњег рода, од свршеног глагола
наговијестити, а значи напоменути, рећи што околишно, не сасвим јасно, најавити у
непотпуном, прикривеном облику.
Сада да видимо, зашто се баш та ријеч својевремено изговарала у цркви у Коњицу
и имала своје, изузетно важно значење?
У не тако давна времена, а које млађе генерације ипак не памте, пут до склапања
брака (као институције), па до свог оживљавања, је имао неке своје знакове (неку врсту
редосљеда) који су се и те како поштовали! Најприје би се кренуло од наговјештавања у
цркви, па просидбе, те сватова, грађанског и црквеног вјенчања, свадбе и, напослијетку,
тзв. мира (измирења) између пријатеља, односно између родитеља младе и младожење…
Дакле, склапању брака између супружника, прилазило се озбиљно и са пуно уважавања –
са мушке, а женске стране. Није се толико журило као данас, једино ако није дошло до
пријевременог зачећа бебе у дјевојачком стомаку!
Овога пута задржаћемо се само на наслову ове приче.
Прије него што би почело богослужење у цркви, родитељи момка и дјевојке би
замолили свештеника да наговијести вјенчање њихове дјеце. Истина, понекад би то
урадили и сами будући супружници.
При крају литургије, свештеник би се радосна лица и са громким гласом, без имало
околишавања, обратио присутним вјерницима да ће се, нпр. о Митровдану (или некој
другој црквеној свечаности) вјенчати тај и тај момак са том и том дјевојком. То је овако, у
ријечи, уживо изгледало:
„Драга браћо и драге сестре, желио бих да наговијестим да ће се о Митровдану у
овој цркви вјенчати (нпр.) Максим Јањић из Ситника са Госпавом Шмркић из Чичева…
Пожелимо им радост и срећу!“
Наравно, таква вијест би била велика новост за већину присутних вјерника. На
моменат, у цркви би завладала потпуна тишина да би, убрзо, дошло до општег жамора,
шапутања, па чак и гласног и радозналог реаговања појединаца: „Ко је он?, …или, „Ко је
она?“, „Чији су?“… итд.

 

 
Свакако, и ово наговјештавање имало свој позитиван смисао. Од времена
обзнанивања вјенчања, па до самог чина склапања брака, прошло би неко вријеме. Таман
толико да се утврди росолов момка и дјевојке да нису у какавој родбинској вези.

Такође, наговјештавање брака у цркви сматрано је попут светиње, јер то није само
обична, проста вијест, већ много више од тога. Тим чином, младенци добијају благослов
заједнице. Отуда би био и велики ако би се, не дао Бог, неко до њих предомислио.
Ова насловљена ријеч се посљедњи пут чула у цркви у Коњице средином
седамдесетих година прошлог вијека док је богослужио свштеник Богдан Шешлија… А
бракови су и даље склапани и често објелодањивани музичким