ИЗ МОЈЕ НАЈНОВИЈЕ КЊИГЕ„ПРЕОСТАЛЕ СУ САМО УСПОМЕНЕ“ – ДЕДИЈЕР И ЈА

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Кад људи дођу из провинције у већи град, као што је Београд, радознало звјерају около не би ли угледали неку познату јавну чичност која се бави глумом, књижевношћу, пјесништвом, или политиком… Видјети их уживо – то би за њих био много јачи утисак него ка их виде на тв екрана, или у  неким у штампаним медијима! Па када се врате у своје мјесто одакле су дошли, неизоставно се хвалишу да су их срели и пажљиво загледали, па о њима исказују неко разочарење, или их „оките“ нарочитим похвалама!

 

 

Сада ћу, поштовани читаоче, да вам испричам  мој сусрет са човјеком којег сам пожелио срести још од трећег разреда основне школе. Међутим, био је ван  „устаљених пропозиција“  медијске личности!

Ријеч је о човјеку са херцеговачком коријеником, другу Владимиру Дедијеру, сину Јевте Дедијера, биографу предсједника Југославије, Јосипа Броза Тита, историчару, пуболицисти, а понекад и дисиденту…

Било је то у љето 1978. године, у вријеме када сам као новинар радио у „Политици експрес“, београдском дневном листу, коју смо, ми појединци, потајно називали „Серпске новине“. (Читај „серпске“ натрашке!)

Када сам из неког разлога ушао у просторију Драгољуба-Гуце Траиловића, главног и одговорног уредника „Политике-Експрес“, ас њим је био и друг Владимир Дедијер! Наравно, одмах сам га препознао. Иако је сједио у комотној тапацираној смеђој фотељи, опет је личио на громаду од човјека! Прамен оштре праве косе падао му је низ чело. (По томе је био нарочито препознатљив!) Поглед му је био строг, професорски, али бистар и подношљив. Ја сам имао дугу бујну и коврџаву црну косу и јаке чекињасте бркове. Друг Владимир ме мало боље погледа и сигурним гласом, без икаквог увода, упита ме:

„Младићу, јеси ли ти Херцеговац?“

„Јесам, друже Владимире, из Коњица, са Неретве!“, рекох гласно, одсјечито, скоро по војнички!

 

 

Можда му се свидио баш такав мој наступ, устаде и загрли ме. Мојих 180 центиметара висине наједном постаде „ситница“ према његовој висини! Потом се обрати Драгољубу и шеретски му рече:

„Видиш, Драгољубе, такви смо ти ми Херцеговци, за разлику од вас, моравских типова: не само што смо одвећ косати већ смо и чекињасто бркати!

И тако…

Послије много година, ево, мени се ненадно пружила прилика да упознам човјека чију сам књигу, баш дебелу књигу, прочитао у трећем разреду основне школе. Била је то књига „Дневник“ од Владимира Дедијера, човјека који сада стоји испред мене! И тада, док сам је читао, сјећам се, стално сам замишљао: „Да би човјек написао овако дебелу и велику књигу, и сам мора бити велики и јак!“

Без оклијевања, рекох то другу Владимиру Дедијеру!

Он се громко и весело насмија, поново ме загрли и рече ми утјешно:

„Ааа, и ти си добро `изђипао` из оног камењара! Неће те зафалити ако будеш када писао велике и дебеле књиге!“

Сада смо се обојица смијали…