Љекари Бошковић и Радовановић: „Плакали смо и повлачили се са Kоњичанима“

 

 

Нишки љекари Драгослав Бошковић и Миладин Радовановић, који су са љекаром из Бугарске Михаилом Николовим Одбрамбено-отаџбински рат у Републици Српској провели као добровољци на херцеговачком ратишту, посјетили су поново Херцеговину и присјетили се својих ратних дана.
Они су на Борачком језеру код Kоњица у јуну 1992. године основали ратну болницу у просторијама некадашњег хотела „Борашница“ и ту провели цио рат, јер су то, како каже доктор Бошковић, сматрали својом људском и љекарском етиком, али и патриотизмом.

 

 

„Ми смо у хотелу ‘Борашница’ лечили све, од прехлада и грипа, било да су у питању мештани или борци, до најтежих рањеника, које смо, наравно, након указане прве медицинске помоћи слали даље према клиничким центрима и тако деловали од 1992. до 1995. године“, присјећа се доктор Бошковић, који је као специјалиста спортске медицине дошао у болницу на Борке, гђе је усавршио ратну хирургију, иако је никада није званично специјализовао.

Kаже да се као сада сјећа те болнице, на којој је и било написано: „Прва ратна болница Ниш Херцеговачког корпуса“, те да су у њој радили без прекида годину дана, а онда, повлачењем ЈНА са ових простора, нишки љекари су званично са Југословенском армијом морали напустити Херцеговину, али су сваких два мјесеца наставили долазити све до 1995. године.

Kроз Прву ратну болницу на Борачком језеру је, каже доктор Бошковић, прошло четрдесетак техничара и медицинских сестара и сви они су саосјећали са српским народом Kоњица и толико га завољели да су, према свједочењу доктора Бошковића, и сами на Борцима били до посљедњег Србина мјештанина.

„Сећам се јасно и сваког детаља те зиме 1995. године, када смо ми, медицинско особље, морали да напустимо нашу болницу и стегнута срца се са својим народом повукли у оној колони која је отишла према Вишеграду, тугујући и плачући с њима“, присјећа се даље доктор Бошковић, напомињући да и данас често оде у Вишеград, јер му је тамо остао велики број пријатеља са Борака.

 

 

Kаже да и када би хтјели, не би могли заборавити пријатељства из Херцеговине, на шта их редовно подсјећа Зоран Пологош, предсједник Удружења Kоњичана, који је нишким љекарима неизмјерно захвалан.

„Нишки љекари су спасили и мој живот када сам 19. априла 1993. рањен у селу Бијела, код Kоњица, приликом извлачења свога друга из минског поља, што никада нећу заборавити, и док сам жив – моји ће спасиоци остати моји пријатељи“, присјетио се и Зоран Пологош.

Допринос новинара Томислава Сантрача

Херцеговину је са нишким љекарима посјетио и новинар Томислав Сантрач, који је такође дао немјерљив допринос у борби коњичких Срба, о чему свједочи и Зоран Пологош.

„Он је дао немјерљив допринос својим документарним филмовима и бројним текстовима о Србима из Kоњица и о нашој борби“, казао је Пологош.