Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Село Загорице код Коњица у сјеверној Херцеговини, је имало неколико заселака. У ставри, то и нису били изразити засеоци са засебном инфраструктуром, већ мања насеља која су била физички одвојена од центра села. Е, таково једно насеље, ако се уопште може звати насељем – јер је ријеч само о једној породичној кући – су и Равнице.
Из самог имена се може наслутити да је ријеч о једној равничарској парцели од тридесетак дунума, која је опкољена црногоричном шумом па, гледана мало поиздаље, личи на зелену оазу лијепу за душу а и срце.
Равнице се налазе на јужној, противној страни села Џепи, али их раздваја тзв. Џепски поток који, како сведоци потврђују, још никада није пресушио! До Равница се долази путевима из неколико праваца: из Џепа, са Хума, из Живања, али и са Петровића косе (Цмихоља) на којој је и постојбина већине загоричких Живака! Нажалост, ти путеви су били употребљиви само за пјешака добрих опанака… Цесте нема!
Послије мало дужег увода, да се вратим задатој теми!
Када су се Живаци подијелили на Петровића коси, а то је могло бити 1939. године (бар тако њихово потомство мисли), да би избјегао тјескобу – како због шкртог и неплодног земљишта, тако и због недостатка стамбеног простора – један од браће, а то је управо лик о којем пишем, дакле Стеван Јована Живак, одлучи да оде у те Равнице гдје је постојала само једна овјештала штала, већ добим дијелом обрушена и већ склона паду!
Стеван, са урођеним смислом за слободу понашања, али и изражавања, једва дочека да се усели у ту шталу и – поред већ двоје дјечице, доби у Равницама још троје!
Није ми, поштовани читаоче, циљ да дуљим причу о Стевановом родослову! Не! Задржаћу се на његовом лику којег многи, старији Коњичани памте…
Стеван је, и у поодмаклим годинама живота био наочит. Осредњег раста, правилних црта лица, зелених, немирних очију, црне, чекињасте косе – то је већ довољно спољних елемента да се закључи да је ријеч о човјеку који у сваком животном сегменту има свој став, своју мисао коју је, и пред необоривим чињеницама, било промијенити!
Стеван је био учесник Народноослободилачке борбе, а посебно се истакао у борбана на Иван-седлу у априлу 1945. године. Тада је и теже рањен…
Е, овдје, поштовани читаоче, и почиње извор ове приче која је пред вама.
Ту је, као тешког рањеника, упознао и извјесног Илију којег је, иако и сам рањен, успио сакрити и лијечити га неколико мјесеци!
Када се рат завршио, Илија је постао народни херој и заузимао значајну функцију у ондашњој Југославији. Али, Стевана Ј. Живака није забораво…
Стеван се запослио на жељезници. Пратио је теретне возове…Али, гдје год би воз стао, Стеван је на воз примао тзв „слијепе путнике“, што је било веома кажњиво. Неколико пута је био упозораван од тадашњег шефа Жењезничке станице у Коњицу, извјесног Греде. Говорио му је да то не ради, јер због тога може може изгубити посао. Међутим, Стеван га није слушао, па је и даље радио по својој навици. Када је Греди дозлогрдило, односно када је Стеван у томе баш претјерао, добио је рјешење о отказу! Стеван би се само насмијао, накривио шапку на десну страну глеве и поручио му да се за два дана враћа на посао…
И заиста! Послије два дана, звони телефон у Грединој канцеларији. Са друге стране жице, чује се груб, мушки глас, у којем се могла примијетити наредбодавна нота:
„Друже Греда, да одмах на посао вратите друга Стевана Ј. Живака“
„Али, друже, неће моћи…“
Није довршио реченицу….
„Овдје Тодор Вујасиновић, министар жељезнице Југославије…“, прекиде га глас са друге стране жице! Послије тих ријечи, у Грединој телефонској слушалици само би се чуло: „ту- туту- туу…“
Ова „игра“ Стевана Ј. Живака и његовог шефа Греде, поновљена је неколико пута…И увијек би Стеван, послије два дана, био враћан на посао…
Стеван је волио друштво. Понекад би се и превише опустио, па би коју чашицу ракије попио више. И једног дана, мало понапит дође на посао… Кад га је Греда угледао, одмах му је уручио рјешење о о ткзу уз ироничне ријечи:
„Збогом Стеване, готово је…“
А Стеван се мало насмијеши, поново накриви шапку на десну страну главе и дочека га ријечима.
„Нема збогом, шефе! Само до виђења, и то за два дана!“
И заиста! Послије два дана, Стеван је поново враћен на посао!
За многе Стеванове колеге, а и осталу свјетину у Коњицу, била је нерјешива загонетка Стевановог експресног повратка на посао послије урученог отказа!
А, драги читаоче, ево вам рјешења те загонетке.
Тај Илија, народни херој из Београда, рекох, није заборавио Стеванову доброту док га је лијечио! Па, када би Стеван добио отказ, телефонирао би Илији, а Илија Тодору, министру, а Тодор неком Чаловићу у Сарајево, а Чаловић Греди… Ту би се круг затворио, а наш Стеван Ј. Живак, одмах био враћен на посао…
Стеван је рођен 1909, а умро 1993. године. Сахрањен је…………..
