Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Пертовдан, односно празник Светих апостола Петра и Павла, прославља се на Борцима од 1896. године, када је у овом лијепом, висинском селу, на источним падинама Прења, на мјесту Борчевина, подигнута истоимена црква.
И никада то није била црквена слава само благовјерних Борчана, већ и свих Срба из Коњица који су се радо, нарочито у пријератном времену, сабирали пред дверима овог сакралног објекта и Богу молитве узносили…То је била слава и оних Срба изван општинског атара, који су долазили из Невесиња, Луке, Зијемаља, Улога, па чак и из Калиновика… И сви би ти пређени километри до Борака били доживљавани као ходочаснички пут, пут поклоњења и утемељења вјере у Бога.
А онда, послије свете литургије, благовјерници би се окупили у хладовини стољетних липа на травнатој порти храма, гдје се лакше мисли и смиреније бесједи па, као прави славари, међусобно размијењивали своје мисли, искуства и лична тврђења.
А када би кренуло коло, уз свиралу двојницу, качиле су се, преко мараме, момачке и дјевојачке руке и тако, неопажено и стидљиво, заједно плели младалачки вијенац препун милине и љубави…
Или, када би омладинци, жељни истицања и натјецања у бацању камена с рамена, или скока удаљ, кренули у међусобно витешко надметање, престала би свирка и игра, сваки разговор или договор. Свеколка пажња је била усмјерена према натјецитељима… А на крају натјецања, побједник би добијао громки аплауз, али и похвалну причу која би се препричавала све до идућег Петровдана…
Веселост и раздраганост благовјерника трајали би до касних поподневних сати, када би се, они из усдаљених мијеста, почели разилазити и одвећ одважно зајахивали своје оседлане коње…
Недуго потом, црквеном портом би завладала тишина. Била је то нека чудна, подношљива и релаксирајућа тишина, која би годила сваком уху, или свачијој души. И не само то. Још увијек би се, све до зоре наредног дана, око цркве ширио заостали мирис чистих хаљина лијепо обученог народа, помијешан са мирисом разноликог пољског планинског цвијећа…
И би све тако, из године у годину… Све до прољећа 1992. године, када се над овим селом, као и над читавим простором коњичког атара, надвио црни, злослутни облак којем се нико није радовао, а који је народу донио кукање, нарицање, оплакивање, ридање, плач…
Почео је ратни поводањ!
Борци су били једино сигурно и слободарско мјесто гдје су се могле склонити српске коњичке главе и бити заштићене од агресивног насртаја муслимана и католика…
Многи су се успјели склонити. Нажалост, многи нису.
Већ крајем маја 1992. године, Борци су, поред домицилног становништав, удомили око хиљаду и по избјеглица које су се одмах ставили у одбрану простора и имена слободарских Борака…
Привикавање становништва на нову средину, још ратним условима, свакако, није било нимало лако. Разнолики обичаји из неколико села, друкчије навике и поимање живота, наједном су се сучељили на малом простору којег је, уз све то, требало сачувати од непријатељског атаковања.
Тада је Црква светих апостола Патра и Павла постала мјесто окупљања и сабирања васколкиког српског народа са простора Борака, и не само за Петровдан, већ и свих недјеља и других црквених светковина…
И тако пуне четири године!
Онда је дошао тзв. Дејтонски споразум.
Простор Српске општине Коњиц је сачуван, а тиме и залеђина цијеле сјеверне Херцеговине.
Али…
Са Дејтоном је дошло и расељење затеченог становништва. Борци су уцртани у карту Федерације Босне и Херцеговине… Искала се журба! Са колонама су кренули и мртви! Отваране су раке новонасталог војничког гробља, вађени сандуци из борачке земље и ношени, уз плач и нарицање, према другим српским слободарским градовима – Невесињу, Гацку, Требињу…
За непун мјесец дана село Борци је остало потпуно парзно… У очима избјеглица, остала је и тужна, сива, суморна и плачљива зимска слика Борака…Једини стражар и браник преосталог српског духа на том испражњеном простору, остала је црква! Остала и достојанствено сачекала налете муслимаснких рушитеља и пљачкаша који су је оголили и „духовно повриједили“, али њеној часности и постојаности нису могли да нахуде!
И тако…
Опет су долазили Патровдани и двери цркве су отварани…Избјегли народ је, најприје, почео да долази са прикривеним страхом да би са годинама, постепено, тај страх нестајао…Али је остала вјечна носталгија за украденим, вјечним огњиштима, за отетим Родокрајем.
Ево, опет је Петровдан… Само године 2024. И црква је ту. Обновљена прије пет година. Сва у бијелом па, некао, за овај дан, посебно сија…
А Борака, села, има и нема…Има га, док у њему има људи. А то је једном годишње. И то само неколико сати, за вријеме свете литургије и нешто времена послије. А кад оду људи, ни села више нема…
Док окупљени народ полако и смирено прилази цркви и љубе двери, једва препознајем лица људи које сам гледао на Борцима од априла 1992. до јануара 1996. године. Нажалост, само нека од ондашњих ликова. Многи су погинули, а други у међувремену умрли. А то што гледам, нису то више она лица на којима се, упркос рату, оцртавао оптимизам и силно увјерење да ће Борци бити одбрањени…Да, знам, године су учиниле своје, али на тим лицима уочљиве су густе и дубоке бразде туге и тамна поља меланхолије. Како због украденог Родокраја, тако и због бројних разочарења које им је живот приређивао у избјеглиштву, под туђим сунцем, другим небом, а некима – и пред другом вјером!
Ништа више није налик некадашњем празновању Петровдана на Борцима… Мислим, оном прије ратног поводња 1992. године. Нема пјесме, нити икога да коло поведе, или да запјева, нити момачког наднетања у бацању камена с рамена, нити скока удаљ! Нема оног угодног и окрепљујућег домаћинског разговора у хладу стољетних липа у порти цркве, нити скривеног момачког и дјевојачког ашиковања…Нема ни заосталог мириса чистих момачких и дјевојачких хаљина…
Баш ничега нема! Као да је са свих страна, нека неподношљива и непрепознатљива мирноћа окупирала и притисла село, па свему што је живо, не да да живи…
А изван свега тога, живот тече даље као да се ништа десило није!
