ЗАПИСИ ИЗ РОДОКРАЈА : МАРКО КОД СУЛТАНА

Одломак из романа „Госпојинска црква у Челебићима“, аутора Хаџи Ђуре Си. Куљанина

 

МАРКО КОД СУЛТАНА

 

Марко Манигода, сељак из малог села Добригошће код Коњица,  1860. године ишао је пјешке у Стамбол код султана Абдул Меџида I да тражи ферман за градњу цркве у Челебићима код Коњица. И добио је…

Након двадесет дана хода Марко је стигао у Истамбул. По препоруци Јаоникија Памучине, ту се одмах састао са послаником православних Босанаца и Херцеговаца при цариградској Патријаршији, Гавром Вучковићем, Крајишником. Гавро му је, преко својих веза које је одржавао с капиџибашом из сараја, неким потурчењаком из Лике, удесио да се што прије нађе пред султаном турске империје.

Свакако да је долазак једног сељака из далеког Херцеговачког санџака, и до тада непознатог села Добригошћа, и за самог султана било изненађење.

Султан је био човјек који је нерадо примао овакве госте. Овога пута учинио је изузетак. Лично је примио Марка Манигоду, сељака из далеке турске провинције, земље Херцеговине, без посебне најаве и нарочитог поклона. (Након Марковог повратка из Стамбола, говоркало се да он није ни видио султана, да су у конак, гдје је провео три дана, ферман донијели царски чиновници. Међутим, убрзо су стигле потврдне ријечи од самог Хуршидпаше из Мостара који се, недуго послије тога, зауставио у коњичкој касаби на путу за Сарајево.)

У царским одајама у Стамболу, Марко је остао збуњен и задивљен љепотом и бљештавилом. Свуда је сијало злато, звецкали прапорци на штаповима и шуштала свила царских помоћника. Пролазили су мимо њега, тихо иако ужурбано. Нити су га примјећивали нити му придавали икакву пажњу. Оно што је Марка посебно чудило је та њихова ћутња. Све се одигравало брзо и без иједне изговорене ријечи. Радило се све  покретима руку или главе, са само њима разумљивим знацима. А изгледало је све тако уиграно и синхронизовано што је одвећ привукло Маркову пажњу да је скоро и заборавио гдје је и због чега је дошао.

Султан би, заваљен у великој столици, примао странце једном или два пута недјељно, зависно од осталих, њему пречих послова. Поред друге господе и достојанственика, били су то углавном амбасадори и конзули који су дошли да му се поклоне или да се опросте. А примао их је с неком необјашњивом муком,  са скоро видљивим презиром и израженом журбом да им што прије угледа леђа. У том службеном и увијек једноличном разговору, Абдул Меџид I их је само слушао (бар се тако чинило), и ријетко шта говорио. На растанку би остајао миран и усправан у својој столици. Умјесто поздрава, учинио би посег главом и десном руком који се једва примјећивао.

Онда би се окренуо писару и тумачу, те с олакшањем проговорио:

„Све то је само глума и гомила празних ријечи!“

Напокон, велика позлаћена врата султанове одаје отворише се пред Марком Манигодом! Закорачио је тамо гдје до тада ниједан српски сељак није загазио! Нашао се лицем у лицем пред императором чија царевина већ 400 година тлачи његов народ. Пред том моћи и бројним годинама трајања, Марко није устукнуо нити су му ноге задрхтале. Напротив! Наједном је осјетио чилост у тијелу, лакоћу у души, па му је и умор од далеког пута нагло ишчезао. Кротак и благ, миран и сталожен као никада до тада, Марко је стајао испред човјека, турског султана Абдул Меџида I, сина Мухамеда II, који влада царевином већ двадесет и коју годину више, спремног да проводи реформе на унутрашњем политичком плану, али и толико простодушног и увиђајног да је одлучио да у сјају своје резиденције прими и једног сељака из камените сјеверне Херцеговине, из дотад нимало познатог села Добригошћа. (Више него икада, тог тренутка је Марка обузело чврсто убјеђење да се његов сан о градњи цркве почиње остваривати. Како ће касније вријеме показати, биће то остварење у тешким појединостима, али на крају достојно цјелине.) У њему је гледао оличење силе и гордости, али и свега другог што може да задовољи обичну свјетину у његовој царевини.

Прије него што му се поклонио и руку пољубио, Марко је са изненађењем и с непримјетним разочарењем запазио (иако је султан сједио) да се ради о човјеку осредњг раста, огрнутог у свилени, везени чапразима кафтан, с позлаћеним копчама, доста мршавог и брашнено бијелог лица којег је већим дијелом покривала његова, не толико густа, црна брада. (Марко је био увјерен да великом царевином, колика је тада била Турска, и сам султан као управљач, мора наликовати оној људској громади која ће свакога, ко му се приближи, задивити својим изгледом, крупноћом, снагом и љепотом!) На глави је имао црвени, фесу налик, калпак, везен златом, без чалме, с повећом округлом челенком са два концентрична круга окићена драгим камењем и великим пауновим пером. Кићени драгуљи су одвећ сјали с калпака да му се ситне очи, неодређене боје и већ утонуле у очне дупље, нису ни примјећивале. Само би повремено затрептале, ситно и брзо, скоро непримјетно, и то онда када би наумио да проговори коју ријеч.

Насупрот томе, Марка је обрадовала друга, за њега битна чињеница, што је такође одмах запазио. Султан је могао имати година колико и он, или коју мање. То му је подстрекивало наду да ће разговор, између два исписника, бити ненасилан, једноставан, разуман и лак. (Касније је дознао да је три године млађи од султана.) Мислио је да та изједначеност у годинама може само да побољша ствар око његове молбе и да створи чврст мост између огромне разлике у позицијама са којих разговарају. Јер у таквим деликатним разговорима, када је један од учесника одвећ стар, за оног другог, млађег, ма шта год да каже, све испада конзервативно, бајато, неодрживо и без изгледа да дуго траје. Овако, с већим бројем додирних животних година и успјех је извјеснији.

Бар се томе надао.

Марко се поклонио султану. Али не превише дубоко него је скоро остао усправан и помало укочен. Прихватио је понуђену слабашну, танку, меку и као платно бијелу руку, која је наликовала женској, подигао је мало навише, да се превише не сагиње, и више је додирнуо носом и брковима него уснама. Затим је брзо испустио, с чудним унутрашњим осјећањем, као да је заражена неком прелазном болешћу. Хитро је устукнуо корак-два, нагло се усправио и потом сјео у понуђену столицу.

Ипак, султан је имао један посебан, важан разлог да прими овог обичног човјека из Херцеговине. Учинио је то радије него што прима неке високе званичнике од којих би, унапријед, по протоколу, добијао већ познате одговоре на сва постављена питања. Хтио је да из прве руке чује о свему ономе шта се протеклих година, када је Омерпаша Латас умиривао Босну, дешавало у тој западној турској провинцији; какво је сада расположење код обичне свјетине према султану и колико вјерују новим реформама које су одаслате из Стамбола; да ли зулум који је проводио Латас над босанским беговима и агама може довести до нових побуна обичне раје; какав је изглед даљег суживота све три вјере на том малом и увијек запаљивом простору и колико су лојални цару у Стамболу… Мислио је, да ће на та и још друга питања, јефтино и брзо добити корисније и истинитије одговоре од једног обичног сељака него од тврђења и заклињања у истинитост неког подмитљивог паше.

Прије него што се преводилац смјестио с десне султанове стране, Марко је раширио велику торбу, лијепо откану црвено-плавом-бијелом потком,  с дугим упртама на којој су висиле многобојне кике. Из ње је извадио повећу, црвену, чисту јабуку! Држао ју је у обје руке, испред себе и изнад кољена, као да приноси дар такве драгоцијености који се ни случајно не смије испустити или коме другом поклонити, већ само и директно највећој глави у царевини, односно султану!

Држао је тако у рукама, нити је нудећи, нити одлажући на сто испред султана!

Онда је почео да говори без страха, отворено и умиљато, као са исписником, али ни одвећ брзо, ни одвећ споро, ни превише тихо, ни нарочито гласно. Бирао је ријечи које су могле да годе султану, да не личе на ласкање, али ни на покорност. Таман тако и толико да преводилац добро чује и да без остатка сваку ријеч преведе султану.

„Ваше величанство, да нисам кренуо на овај далеки пут, не бих знао да је царевина оволико велика. Чини ми се с краја на крај свијета! Па, ако и не добијам оно што тражим, опет ћу из Стамбола отићи задовољан! Јер, не гледа се султан сваки дан и не гледа га свако кад хоће и кад пожели! Па и ако не завршим никакав посао, опет ћу имати шта да причам одавде до Херцеговине, и по Херцеговини, знаћу коју царску круну треба да хвалим и уздижем!“

Султану је било одмах јасно да испред себе има довитљивог, домишљатог, лукавог, оштроумног и надасве упорног и храброг Херцеговца, па је већ почео да сумња да ће из овога, закратко припитомљеног горштака, извући све оне одговоре којима се надао.  Гледајући га у његовој смјелости и одважности, султан се присјетио једног другог Херцеговца, Алипаше Ризванбеговића Сточанина, херцеговачког везира, о којем је много слушао и који се у борби против босанских побуњеника најприје нашао на султановој страни, а касније се окренуо против њега.

„Него, ваше величанство“, наставио је Марко своју бесједу, опет топло и понизно, „донио сам вам на дар ову јабуку из села Челебићи. Она представља љепоту, род и богатство мога краја. А по нашем, српском обичају, када се јабука, здрава као што је ова, некоме дарује, то је знак добре воље, пријатељства и најљепших жеља. И ако узмете ову јабуку, примили сте и поздраве мога народа…“

Чинило се да би Марко још говорио, али султан нагло подиже руку што  би знак да застане. Потом се обрати преводиоцу и нешто му рече за Марка неразумљивим језиком.

Било је очевидно да се султан изненадио таквом поклону. Узео је јабуку, час гледао у њу, час у Марка, окретао је у рукама, њежно, као да милује дјечју главу! Ко зна на шта је све султана подсјетио тај необичан поклон, али је било очевидно да је њиме задовољан. Омирисао је и ставио на сточић испред себе. Потом се окренуо Марку и кратко, као у наредби, пискавим гласом који одговара његовом изгледу, рече на доста разумљивом српском језику:

„Причај!“

Марко се не даде збунити. Опет је почео да говори мирно и опуштено. Наликовао је на човјека коме и није стало да се од султана врати незавршеног посла. Ако не сада, онда другом приликом. Као да је султан ту, иза брда, па кад год пожели може доћи код њега да поразговарају. Међутим, у себи је, непримјетно, с муком, гушио понос човјека који није научио да ласкањем ишта од других, нарочито већих од себе, добије, већ само снагом аргумента и урођеном истрајношћу.

Марко је, најприје, рекао неколико ријечи о Добригошћу, животу и вјери тих људи у боља времена. Говорио је и о коњичкој касаби, о касаблијама који су у помињаним догађајима остали на султановој страни осим неких „рђа и вјечитих чанколизаца“, како је назвао тадашње султанове противнике…

Све што је Марко говорио, говорио је истинито и увјерљиво. Таман тако и толико да не буде досадан и одвећ наметљив. Таквом причом је одржавао сталну султанову пажњу и мисао баш онако као што и добар јахач, правилним држањем узде, одржава правилан и равномјеран ход коња. Није чинио веће паузе у говору које би султан могао искористити и прекинути га. Таман онолико колико је било довољно да се чега присјети и то на вријеме искаже. Онда је нагло и без припремљеног или нарочитог увода, почео тако да прича о свом науму да гради цркву у Челебићима. Глас му је био миран и пун благости у свом трептају.

„Од Сарајева до Мостара, ваше величанство, има безмало два дана момачког хода. На том путу има дућана и ханова, мјеста за разноврсне конакџије и гдје се може добро појести и попити. Свега, баш, да се тијело окријепи и одмори, а стомак напуни свакојаким ђаконијама! Има и богомоља, за одмор душа, али у вашој и римокатоличкој вјери, а за наше, православне, нема. Зато и пређох оволики пут да бих, захваљујући вашој милости, добио дозволу да у Челебићима, селу које скоро означава пола пута између те двије вароши, на размеђу Херцеговачког и Босанског санџака, саградим цркву у којој би православни Срби могли да се моле своме  Богу и да своје обичаје проводе.“

Марко је знао, прије него га султан прекине, да ту своју намјеру мора одмах поткријепити оном чињеницом на коју је свака власт осјетљива кад се од ње нешто тражи. А то су паре! Тако је, свакако намјерно, сузио султану простор за негативан одговор.

„Средства за градњу цркве су добрим дијелом обезбијеђена. Дијелом мојих пара, прилозима Срба коњичке нахије, али и других милостивих људи који у Бога вјерују и њему се моле. Част ми је извјестити вас да је и руски цар обећао дати достојан прилог у новцу и црквеним књигама.“

Прије него што је Марко изустио посљедњу реченицу, султан устаде из своје позлаћене столице и, видјело се, у пријатељском, чак за султана одвећ пренагљеном расположењу према човјеку далеко испод његовог статуса и нивоа, учини корак према Марку. Марко га, сада изблиза, боље погледе, и учини му се да пред њим стоји човјек још мањи него што му је у први мах изгледао, старији изгледом него добом, поприлично оронуо и изможден за Марка непознатим бригама које су, изгледа, одабране само за државне прваке као што су цареви, краљеви и султани. Чак, за тренутак, осјети неку језу између плећака која настаје од оне врсте људског сажаљења која нагони само на рђаву помисао. (Недуго након Маркове посјете, Абдул Меџид I је умро у 38. години живота. Наслиједио га је најстарији син Абдул Азиз.)

„Видиш, Марко“, поче свој говор султан уз помоћ преводиоца и повећану љубазност која је одговарала његовој смирености. „Цијеним то што си намјерио да урадиш. (Сад му се толико приближи да је Марко осјетио његов дах и чудан мирис одоре која се преливала у безброј боја на сунцу које је продирало кроз отворен прозор султанове просторије.) Већ, волио бих да ми нешто више кажеш о свом народу, о тој коњичкој нахији, о бригама које муче људе све три вјере…“

Питао је султан много тога што је унапријед био наумио. Циједио га је на мјестима тамо гдје је Марко и најтврђи, о српским одметницима, али и осталим непослушницима о којима је, очигледно, био добро упознат. Питао је и шетао око столице у којој је Марко Манигода сједио, непомичан и миран, уравнотежен и обазрив, сада више нијем него говорљив. Увидјевши да Маркове ријечи казују мало, или скоро ништа, султан се врати у своју столицу, сједе с изразом лица задовољног човјека. Уистину, био је задовољан! Овога пута не собом, или неким успјешним рјешењем, колико непоколебљивим држањем човјека који нити се зноји, нити дрхти, нити ликује или какву видљиву понизност исказује, који се нашао на мјесту гдје много мудрији, снажнији и већи од њега, остају поражени, често понижени, осакаћени и разголићени у својим намјерама, ускраћени у својим захтјевима. А и султан је остао досљедан мјеста и свога имена, не исказујући ни најмање било какву срџбу или силу над овим обичним човјеком, у опанцима опутњацима, грубом сукненом одијелу, тканицом опасаном око паса и шубаром коју је чврсто стезао у својој десној руци.

Султан се поново надви над преводиоцем, рече му нешто што Марко и не чу.

Вријеме Маркове посјете сарају у Стамболу, и разговора са султаном, подударало се у вријеме великих реформи у Турској. Давање фермана за градњу православне богомоље у неком непознатом херцеговачком селу, мислио је султан, нити ће толико снизити, нити одвећ повећати његов углед. А у тренуцима када се дрмају темељи Царевини, биће од користи придобити наклоност и шаке невјерника!  Такође, већ је на снази био и Хатихумајун (проглашен 18. фебруара 1856. године) који је требало да унесе дјелимичну толеранцију према религиозном и просвјетном животу немуслиманског дијела становништва у турским европским провинцијама.

Султан Абдул Меџид I одобрио је градњу цркве у Челебићима и издао ферман.

„Даћу ти ферман, па гради своју цркву! Али, запамти, не смије бити већа од растријете волујске коже! Ако буде друкчије него што ја кажем, неће бити добро ни теби ни твоме народу!“

Марко је устао са меке столице, поклонио се султану и, не знајући ни сам како и зашто, први му пружи руку и рече:

„Биће тако како ви кажете, биће, биће… Збогом ваше величанство!“

Копију фермана лично је Марко узео, а оригинал је послат у Мостар, херцеговачком санџакбегу, Хуршидпаши.