Home / Актуелности / Република Српска / КОЛИКО ФРОНТОВА, ТОЛИКО ПРИЧА

КОЛИКО ФРОНТОВА, ТОЛИКО ПРИЧА

 

ИЗБЛИЗА Животни пут Зорана Пологоша, в.д. извршног директора ОДС

“Електро-Херцеговина“ а.д. Требиње, пун изазова

Борац прве категорије, ратни војни инвалид, хуманитарни радник, члан бројних удружења, лидер Коњичана у Републици Српској, бивши и садашњи одборник градске скупштине у Требињу и посланик НСРС, воћар, произвођач добре капљице, риболовац.

Име Зорана Пологоша, в.д. извршног директора за послове подршке у ОДС “Електро-Херцеговина“, присутно је у многим сферама пословног, друштвено-политичког, спортског и јавног живота.

Овај дипломирани правник је учесник одбрамбено-отаџбинског рата и борац прве категорије, ратни војни инвалид, хуманитарни радник, члан Управног одбора Организације ампутираца Републике Српске, предсједник Удружења Коњичана…

У Требињу га памте као одборника градске скупштине, а у Народној скупштини Републике Српске, гдје је био члан њеног деветог сазива, као народног посланика који се борио за права борачке популације.

У слободном времену воћарство је оно што заокупља његову пажњу и оно у чему највише ужива.

– На породичном имању имам доста засађеног воћа, тако да правим четири врсте ракије: дуњу, шљиву, јабуковачу и лозовачу. Физички рад је за мене одмор, сем тога риболовац сам од малена и волим риболов, а од оних спортова којим могу да се бавим, на првом мјесту су стрељаштво и стони тенис – започиње Зоран. Он је један од оних који је у цвијету младости на властитој кожи осјетио ужас рата и доживио повреду која му је угрозила живот.

– Рањен сам приликом извлачења друга из минског поља, нагазио сам на мину и при том остао без десне ноге. Тада ми се у трену живот окренуо наглавачке. Било је јако, јако тешко вратити се на колосијек живота. Многи се нису изборили с тим.

Бавио сам се фудбалом, волио и играо многе спортове, трчао, био неуморан, и онда одједном тога више нема, и то у својој 23-ој години – наставља Зока, како га од миља зову. Није се предао ни поколебао, завршио је студије, оженио се и започео нови живот са медицинском сестром која је била једна од оних који су му спасили живот.

– Имамо троје дјеце од којих су двије кћерке на студијама у Београду, једна наставља породичну традицију и ускоро постаје четврти правник у породици, средња кћерка студира дефектологију и логопедију, а најмлађи син је још основац – наглашава Зоран. Улазак у минско поље, како у шали каже, “учланио“ га је у нека удружења и истовремено појачао вољу за добровољним и хуманитарним радом. Активан је у Организацији ампутираца УДАС.

– Боримо се, институционално, за наша специфична права као и права борачке популације у цјелини. Политичким ангажовањем, као одборник и као посланик, увијек сам заступао интересе борачке популације и то је један вид борбе, али кроз организације или удружења које заступају велико чланство је то много лакше и проходније.

Ријеч-двије о послу Зоран Пологош сматра да је проблем свих проблема ликвидност оператора дистрибутивних система у Републици Српској. То појашњава чињеницом да је у претходном периоду дошло до значајног повећања цијена електроматеријала, повећања бруто зарада и других издвајања, које није праћено повећањем одобрених регулаторних прихода дистрибуцијама који би били довољни за несметано функционисање предузећа. – Знајући да наше предузеће одржава преко 3.000 километара мреже, те имајући у виду њену разуђеност, потпуно је јасно да је “Електро Херцеговина“ угроженија од осталих диструбуција. Сматрам да је неопходно што прије покренути нови тарифни поступак, којим би се одредила већа цијена мрежарине како дистрибуције не би дошле у изузетно тешку ситуацију односно како не би био угрожен њихов рад и опстанак – наводи Пологош

Био сам веома активан кроз читав свој радни вијек како у Хидроелектранама на Требишњици, Електро-Херцеговини, тако и учествујући у доношењу и креирању законских и подзаконских аката у Скупштини града Требиња, као и у Народној скупштини Републике Српске. Помажемо на разне начине, обезбјеђивањем услова за набавку бољих ортопедских помагала и редовног бањског лијечења, затим кроз разне пројекте и подршку пчеларству, занатлијама и сваком другом виду самозапошљавања или економског оснаживања особа са инвалидитетом. Дајемо на кориштење помагала (колица, штаке и др) свим особама којима је то потребно.

Срби из Коњица расути су по читавој земаљској кугли и удружење чији сам предсједник практично је општина за остваривање њихових права

Обиљежавамо паркинг мјеста и отклањамо архитектонске баријере за особе са инвалидитетом и управо један такав пројекат тренутно реализујемо на подручју града Требиња. Каже да се често запита да ли сви као друштво можемо да допринесемо на неки начин квалитетнијим и бољим условима живота ове категорије.

– Потребно је само да схватимо да су то особе које сем свог физичког недостатка, немају никаквих недостатака друге врсте, да су изузетно способни, марљиви, имају исте, па можда и некада неке боље способности од здравих особа. Односити се према њима као и према свим другим особама, не правити никакву разлику, то је оно што тражимо, разумијевање прије свега. Једнакост у свему, запошљавању, образовању, култури – појаснио је.

Удружење Коњичана Републике Српске, чији је предсједник, једно је од удружења које упркос бројним изазовима успијева не само да опстаје већ и да реализује активности које су од великог значаја за популацију са овог подручја.

Послије тешког рањавања започео нови живот са медицинском сестром која је била једна од оних који су му спасили живот

– Срби из Коњица су доживјели једну тешку и трагичну судбину и много страдали у претходном рату, војнички одбранили своју вјековну територију која је касније Дејтонским мировним споразумом предата Федерацији БиХ. Данас су расути по читавој земаљској кугли и ово удружење је практично наша општина за све Србе из Коњица и за сва остваривања њихових права. Добро смо организовани и много тога смо учинили за наше чланове али и за друге којима је била потребна помоћ, као и за нашу заједницу у цјелини. У претходних девет година, колико сам на челу овог удружења, имали смо преко 230 разних активности, од изградње Централног споменика са именима 383 српске жртве из Коњица, помоћи СПЦ, помоћи обољелим, обнове цркви, уређења гробаља, издаваштва књига и још много тога – каже Зоран Пологош.

Далиборка Ратковић – Интерни информативни часопис ЕРС

About admin

Check Also

Од Требиња до Острога за Јабланицу

    АНИ Јован Дучић из Требиња организује хуманитарно ходочашће од Требиња до манастира Острог …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *