Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Ђурђу Видојевић су у селу Загорице, а и у широј околини, сви ословањљавали на снову дјевојачког презимена Глигоревић – Глигоруша! Чак и мало скраћено: Глига! (Такви надимци су се код многих жена скоро птретварали у властита имена, те многи нису ни знали њихово крштено име!)
Ђурђа је била супруга Трифка Ш. Видојевића.Старије генерације су је памтили јер је била прва жена, на крају прве декаде двадесетог вијека, која је дошла у Загорице описмењена! Читала је течно и без срицања ћирилицу, а писала ју је на разговијетан, јасан и разумљив начин![1]
Ђурђа је рођена у Брадини, у чувеној породици Глигоревић. Година рођења је спорна. Њени потомци тврде да је рођена 1872. године. Међутим, њен син, јединац и првенац, Петко, рођен је 39 година касније, илити 1911. године. То значи да се Ђурђа удала за Трифка када је имала 37 или 38 година! Ближе је истини да је Ђурђа рођена око 1882. године, а удала се око 1910. године.
Нажалост, брак између Трифка и Ђурђе је кратко трајао. Трифко је регрутован у аустроугарску војску 1914. године и послат на Источни фронт (на Русију). Никада се није вратио! Ђурђа је остала сама са трогодишњим сином, јединцем Петком.
Чамећи без свог супруга, Ђурђа је чекала и надала се Трифковом повратку. Вријеме је пролазило. Загоричани који су били регрутовани, а преживјели Велики рат, били су се већ вратили. О Трифковој судбини и даље се ништа није знало.
У пуној женској снази и похотности, Ђурђа или наша „Глига“, почела је полако да заборавља свог Трифка и све се више осврћана на мушки свијет око себе. У том освртању, примјетила је Коју Магазина из сусједног села Џепи. Ненадна љубав зачас је надјачала тугу и бол за изгубљеним мужем. Није губила вријеме у мудровању, већ је одмах прихватила понуду за поновну удају.
О тој Ђурђиној удаји дуго се причало у селу и ван села… И сада се често цитира њена чувена реченица коју је изговорила сватовима (или просцима[2]) када је видјела да се њима ни приближно не жури колико се њој у том часу журило! Али, пођимо редом…
Био је петак, када је и пазарни дан у Коњицу. Којо Магазин, младожења, обавио је главне послове у коњичкој чаршији и кренуо путем уз Сухи до према Загорицама, у кућу Ђурђе Видојевић[3]. У пратњи је имао још тројицу рођка из свог села, што је било сасвим довољно да се могу назвати сватовима! Већ на пола пута до Загорица, сустигла их је јака, јесења киша. Пожурили су и зачас се нашли у Ђурђиној кући.
Будућа невјеста лијепо их је дочекала. Мезио се сир торотан и испијала мека ракија шљивовица. Али, киша је и даље, све у јачим млазевима, падала и није личило да ће ускоро престати. Ђурђа је час гледала у опуштене и ракијом загријане сватове, час кроз мали прозор на соби, надајући се да ће киша ускоро да престане и омогући им да крену према Џепима.
Авај!
Киша је и даље падала, а младожења Којо и његови сватови као да су и заборавили гдје су и због чега су дошли. Искали су још мезе и ракије!
Када је након два-три сата Ђурђа видјела да киша уистину неће престати да пада и да њени сватови и не хају што се њој жури, поскочила је и нервозним гласом путене удовице повикала на успаване сватове:
– Људи, ајмо ако ћемо ићи, ја не могу више да чекам!
За све то вријеме, мали Петко је спавао, на знајући шта се дешава. У нека доба ноћи, Ђурђа, односно наша Глига и њени сватови су отишли, а Петко је остао сам…
Тек кад се Ђурђа мало смирила у новом браку, довела је Петка себи у Џепе.
Када је умро Којо, Глига се са Петком вратила у Загорице, на имање свог првог мужа Трифка.
Умрла је у дубокој старости, 1973. године и сахтрањена и загоричком гробљу.
[1] У то се увјерио и сам аутор ове књиге. Када је већ била у поодмаклој животној доби, дао сам јој београдску „Политику“ да чита. Без наочала, или почетничког читалачког срицања, Ђурђа је с лакоћом почела да „везе“, да смо сви, који смо је слушали, остали изненађени, али и задивљени!
[2] Назив за људе који су дошли у дјевојачку кућу да ишту њену руку!
[3] Да ли је икада Ђурђа промијенила презиме Видојевић и понијела Магазин, никада се није сазнало!
