ЛИКОВИ ИЗ МОГ РОДОКРАЈА : ИЛИЈА КАО ЗАШТИТНИ ЗНАК СЕЛА

 

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Када су се, неку годину послије потоњег рата у Босни и Херцеговини, поједини избјегли Загоричани почели опрезно и накратко враћати у родно село, да очима виде шта им је од имања остало након ратног поводња, неизоставно су свраћали, ноћивали и гостили се код Илије (Лазара) Куљанина и његове супруге Ристе, рођене Берибак.

Илија у ратним годинама није напуштао село. Остао је ту, поред гробова својих предака, на огњишту, ко зна када ватром зажежено, и још неугашеном. Како је преживио и издржао ратишта и бојишта, најбоље је он то знао, баш као и сви они који су тада остали у селу!

 

 

 

Након рата, рекосмо, Илија је широм отворио врата својих одаја, а имао их је много, за још унезвјерене и нестрпљиве повратнике на пет-шест дана, таман толико колико је потребно да се нађе купац и прода оно чиме природа још увијек дарује напуштена имања: шљивама, крушкама, јабукама, травом… Па када би, долазећи у село, чули препознатљиви (већ деценијама), продорни звук Илијиног малог трактора, „Томо Винковић“, бар за тренутак је нестајао страх од самоће, а очевидна опустјелост села добијала би завичајнији изглед.

Трудио се Илија да своје комшије придобије подсјећањем на љепоте села, Родокраја (љепоту коју ни ратови не могу да униште!), да се врате, попуне насталу празнину и живе опет животом, бар мало налик некадашњем!

Џаба!

Страх, презир или почетак одрођивања – истицали су као главни разлог!

(У таквим ситуцаијама, никада се не зна ко је више у праву! Јер, далеко од очију, Родокрај и људски ликови, се све више гасе у очима и губе траг у памћењу расутих избјеглица.)

Илија је био од оне млађе генерације која је вољела село. Не само због чињенице што је у њему живјео, већ и због личног убјеђења да ће село једино опсати као здрава ћелија људског друштва.

„Ко има земљу, тај се добру може и надати!“, говорио је Илија.

 

 

 

Из те и такве љубави проистицале су многе идеје и акције у којима је Илија предњачио у редовима Загоричана. Било да је ријеч о градњи гробљанске капеле, уређењу гробља, електрификацији села,  или прављењу и одржавању цесте, довођењу водовода, телефона итд.

Био је човјек који је, једноставно, волио да ради! У послу се руководио простом логиком: ако буде имао он, имаће и други. А када и други буду имали, бићемо сви богати!

Илија Л. Куљанин се родио 1949. године као старији Лазаров и Анђин син. Ненадно је преминуо почетком јуна 2011. године, баш у години када је требао да прими своју прву пензију! Сахрањен је на мјесном гробљу у Загорицама.

С њим је угашено још једно огњиште у Загорицама. И не само то! Његовим одласком у Царство небеско, нестао је заштитни зналк села!