ЛИКОВИ ИЗ МОГ РОДОКРАЈА : ОТАЦ РАДМИЛО-РАТКО В. ШИПОВАЦ

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

 

Има ликова који су у мом животу оставили такав и толики људски утисак да их са нарочитим задовољством памтим и радо их се сјећам. Или су били добри сабесједници, или су се одликовали посебним поштењем и оном духовношћу која човјека кријепи и осјежава оптимизмом. Све то сам нашао код оца Радмила-Ратка В. Шиповца, мог пароха док сам живио у Коњицу.

Иако Ратко није био рођени Коњичани, илити лик из мог Родокраја, он је, не само као свештеник Парохије коњичке, већ и својом појавом, видним ауторитетом и духовном гипкошћу, оставио велики људски траг, не само међу вјерујућим српским народом на подручју Коњица, већ и код осталих суграђана, љубитеља чојства и поштења.

 

 

 

Истина, Ратко и ја смо се касно упознали. Ипак, у том дружењу од десетак година, до почетка потоњег рата у Босни и Херцеговини, толико смо постали блиски и отворени један према другом да ми се понекад чинило да се знамо Бог зна откада! И није било теме коју у разговору не бисмо дотаклаи. Нарочито када би се нашли за „заједничком послу“, у вријеме када би отац Ратко вршио прекадњу домова у селу Загорице пред славу Светог првомученика архиђакона Стефана. А свих тих десетак година нашег познанства и дружења, ја сам оцу Ратку био „ђак“ у таквим приликама. То је било и вријеме нашег нарочитог активног сабесједништва. То је и вријеме којег се и данас радо сјећам и пуног срца га помињен у свакој уприличеној згоди. Ипак, нешто сам посебно волио и цијенио код оца Ратка. Био је од ријетких људи који је своје знање о духовности и православној вјери радо, без имало остатка, преносио на друге људе у увјрењу да чини добру, корисну и битну ствар.

И чино је!

Радмило-Ратко Шиповац је рођен 15. јула 1944. године у селу Грабовица, општина Невесиње, од оца Владимира (Влада) и мајке Виде, рођене Тепурић. По рођењу је био седмо од десетеро дјеце.

Са Косом Миљанић, рођеном 1950. године, склопио је грађански и црквени брак на Велику Госпојину, 28. августа 1967. године. Изродили су синове: Миодрага (рођен 1968. године – погинуо у саобраћајној несрећи 1986. године у Коњицу), Велибора (1976. г.) и Миомира (1987. г.).

Ратко је основну школу завршио у Невесињу, послије које уписује Богословију Светог Саве у Београду 1960. године. Већ током средњошколског образовања осјетио је трновит пут који носи свештеничка служба. Тадашња власт прекида његово школовање након треће године и упућује на служење војног рока. Двије године паузе није поколебало Ратка, као ни његовог оца који је имао скоро свакодневне притиске од локалне власти да одустане од богословског школовања. Четврти и пети разред Богословије наставља похађати и школовање успјешно завршава 1967. године. Касније, током свештеничке службе, 1985. године, завршио је Богословски факултет у Београду.

Ратко Шиповац је рукоположен благословом митрополита г. Владислава у чин ђакона 22. октобра 1967. године у Храму Светог Архангела Михаила у Доњој Поплати, а у чин свештеника 24. октобра 1967. године у Храму Сошествија Св. Духа у Мостару. Његово прво постављење је било за пароха Шумског са столовањем на Хуму, код Требиња, са опслуживањем парохија Месари, Пољице и Дужи, гдје је био од 25. октобра 1967. године до 31. децембра 1970. године. По личној молби и благослову надлежног епископа г. Владислава, премјештен је у Невесиње за пароха Биоградске парохије са опслуживањем Лукавачке парохије.

По потреби службе 24. јула 1974. године премјештен је за пароха II Коњичке парохије, са столовањем у Коњицу, гдје остаје до 19. априла 1992. године (Цвијети) када због избијања грађанског рата у БиХ одлази у Невесиње. Заједно са херцеговачким епископом Атанасијем обилазио је српску војску на одбрамбеним линијама Невесиња и Борака (коњичка општина), као и осталих херцеговачких борбених положаја.

 

 

У новембру 1993. године је постављен за пароха новоформиране III требињске парохије. Посљедњих година пастирског рада и живота провео је на мјесту инспектора одржавања наставе вјеронауке у школама Епархије Захумско-херцеговачке и приморске.

Након 40 година пастирске службе, протојереј-ставрофор Ратко Шиповац је почетком 2008. године отишао у пензију.

Искрен и одан у служби Богу и народу оставио је неизбрисив траг у Захумско-херцеговачкој епархији. Они искрени судионици времена у којем је живио прота Ратко, а који су га познавали, имају шта да кажу о његовом животу и дјелу.

Отац Ратко Шиповац се 26. августа 2008. године упокојио у Господу. Изненада, након састанка са вјероучитељима и свештеницима, испред Саборног храма у Требињу, преселио се у вјечни живот, у присуству епископа Григорија, свештеника и вјероучитеља из Епархије.

Ово кратко посјећање на животопис оца Ратка Шиповца је још један мој знак људског поштовања према човјеку којег је вјерујући српски народ Херцеговине знао, с нарочитим разлогом, да цијени.