Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Има ликова, додуше мали број, који су при сваком сусрету, са познатим или мање познатим људима, толико интересантни и драги да би се, напросто, сами препоручивали и за наредни, што скорији, сусрет и разговор! Та драж, илити шарм, коју су ширили око себе, није долазила само од њихове рјечитости, или изузетне домишљатости, већ понајвише од израза њиховог умилног лица које се, толико пластично мијењало при свакој изговореној ријечи да је све то личило као савршена одиграна глума!
Такав израз се, свакако, не стиче временом, или неком смишљеном намјером, већ урођеним божјим даром којим су још у мајчиној утроби награђени, ко зна из каквих разлога!
И још нешто. На лицима таквих људи, и када не би ништа причали, када би, на примјер, само ћутали, стварала би се слике које су, не сам наговијештавале њихову надолазећу мисао већ и препоручивале њену садржину. Све то их је чинило посебним, односно ријетким!
Један од таквих ликова био је извесни Саво Бабић, син Тодора -Тоше Бабића из села Врдоља код Коњица у сјеверној Херцеговини.
Намјено смо уз његово име придодали придјев извјесни, али не у смислу као одвећ познат, већ баш супротно, онај који је био мање знан широј околини.
Саво се родио и читав живот провео у наведеном селу, без нарочито великог опсега кретања. Његово школско образовање је било одвећ скромно. Међутим, када би се, у неком друштву, повео разговор о било којој теми, Саво је одавао утисак изузетног умног и образованог човјека. А тек када би почео да бесједи! На његовим поприлично тамном лицу би заиграо сваки мишић и стварао ону већ помињану и неодољиву слику која би Савиног саговорника смиривала и нагонила на стрпљиво слушање.
Оно што је, такође, посебно било изражено, а и занимљово на његовом лицу, биле су – очи! Не само да су биле допадљиве због зелене боје, већ су изгледала као два огледала на којима су се, у кратким налетима, док би бесједио, огледале све промјене у његовој души изазване оном врстом емоција које посједују људи мека срца, благе нарави и изузетног доброчинства. И шта год и како год би причао, Савине очи би својим немирном игром појачавале и допуњавале смисао тих ријечи.
Ето, такав је био Саво Т. Бабић, наизглед… Дакле, припадао је реду малог броја људи који, и кад ћуте пуно казују. Само их је требало знати слушати!
Имао сам срећу, а и задовољство, да сам познавао Саву и више пута с њим разговарао. И кад год би се растајали, замолио би ме да му донесем неке новине, али неизоставно београдски НИН.
Саво је, а у то сам се увјерио толико пута, имао наваду да све чита, шта год му дође под руку! Наравно, није имао своју кућну библиотеку, а нити је био члан Градске библиотеке у Коњицу, али се сналазио на разне начине да дође до било каквог писаног текста. На примјер, када би на путу нашао парче новине, узимао би га, носио кући, и ишчитавао…
Саво се бавио земљорадњом и сточарством. На сухој и слабо плодној врдољској земљи, сијао је јечам, раж, зоб и кромпир. Уз помоћ својих сестртића, Војислава и Божидара, Саво је набавио трактор који му је, свакако, олакшао рад у сеоским пословина. Али, Бог је све тако удесио да баш због тог трактора, у народу остане једна чувена Савина реченица која се и данас међу Коњичанима препричава, и тако чува његово име од заборава. Наиме, Саво је имао проблема да трактор вози у рикверц, односно уназад! Онда би, кроз шеретски смијех, рекао: „Све ми у домаћинству иде уназад, само трактор неће!“
Нажалост, Саво није дуго поживио. Покосила га опака болест. Умро је 1988. године у својој 56. години живота. Сахрањен је у српском гробљу у Врдољу.
Ова кратка прича нека буде закаснили некролог нашем Сави, човјеку који је био вољен од свих са којима се сусретао…
