Срби из Брадине не заборављају стахоте које су преживјели

 

IMG_0001

 

 

Умјесто најљепших школских успомена, из учионице у којој је научила прва слова, Јелена Гачанин носи највеће трауме. Имала је осам година када је школа постала логор за Србе. Јелена је имала осам година када је, са мајком, тамо одведена. Заједно са другарима и суграђанима проживљавала је најгоре тренутке.

 

„Дешавале су се страшне ствари, злостављање, туча, изгладњивање, силовања. Ја сам то испод клупе, као ђевојцица са још неколицином ђеце, све гледала. Нисам тада знала шта је то, ти крици и то ми нису ђеловали нормално, наравно, па сам питала људе око себе шта се дешава, нису ми у том тренутку рекли праву истину, без обзира што нису, ја сам временом схватила шта је то тада било“, рекла је Јелена Гачанин.

Радован Kуљанин је рањен одведен у логор и мучен.

„1992. године сам на подручју Брадине и заробљен и тада сам одведен у логор у Челебић, гђе сам провео неких непуних годину дана. Значи без лијечења, без превијања, без икакве медицинске помоћи“, рекао је Радован Kуљанин.

Од 48 ненаоружаних српских цивила, које су убили припадници муслиманских и хрватских снага, шест је рођака Зорана Kуљанина.

„Овђе су ми прије 31 годину страдали брат, стриц, његова два сина и два рођака од тетке, као и остала многобројна родбина, комшије и пријатељи. Вежу ме тужне успомене на тај дан када се то десило и тако. Правда никад није задовољена и тешко да ће се икад задовољити“, рекао је Зоран Kуљанин.

Преживјели расељени Срби из Брадине сваке године у мају долазе да би одали почаст страдалима у обновљену Цркву Вазнесења Господњег, на мјесту гђе је сада спомен-обиљежје, а гђе је раније била масовна гробница. Најстарија жртва била је 85-годишња Паула Вукосава, а најмлађа 11-годишњи Срђан Жужа.

Извор: АТВ