Захваљујући 47-годишњем Анису Косовцу из Коњица, црквена капија православног гробља у овом граду добила је спомен-плочу у знак сећања на Петра и Павла Голубовића, малишане од седам и пет година који су јула 1992. свирепо убили припадници Интервентног вода Станице јавне безбедности Коњиц. Испод табле пише: „Капију у спомен на Голубовић Петра 7 год. и Павла 5. година подигао Анис Косовац.“
У разговору за „Вести“ Анис Косовац каже да је обновио капију зато што је била у очајном стању, а идеја да постави плочу са ликовима несрећно настрадале деце је настала из револта због актуелне политичкој ситуацији у БиХ, где су и 23 године после завршетка рата сва три народа и даље супротстављена уз став да је крива само „она друга страна“.
– Подигао сам спомен-плочу ономе коме је требало, као дуг мом народу. Урадио сам то за своју душу, јер сам тако осећао – каже кратко.
Ипак, признаје да није очекивао да ће цела прича досећи светске размере и толико бројних, позитивних коменара на свим странама.
– Искрено, нисам очекивао било какав публицитет јер нисам због тога све то ни урадио. Али, реакције су ме одушевиле јер су људи схватили моју поруку. Данас ме је зауставила једна Хрватица и искрено честитала, а то чине и моји сународници и Срби. Ваљда ће то схватити и политичари – каже Анис Косовац који је у Коњицу већ познат по бројним донацијама и хуманитарном раду.
Култура сећања као путоказ
Протојереј Милан Бужанин истиче да је потез Аниса Косовца доказ „културе сећања:
– Култура сећања је путоказ да нам се више те ствари не могу и не смеју догађати. Тај догађај нас упозорава какве страхоте се дешавају када људи изгубе разум и осећај са реалношћу и када узму људи, који нису способни да владају, власт у своје руке.
Због свог ангажовања у акцијама помоћи деци оболелој од најтежих болести већ је добио специјалне захвалнице болница у Карловцу и Сарајеву. Скромно одговара да никада није био материјалиста и да није људе делио по народности и вери, већ је васпитаван тако да ако може – помогне сваком.
– Проблем је што наши политичари не размишљају тако и све је препуштено људима са све три стране. Због чега општинске власти нису подигле споменик Срђану у Требињу или због чега у Сарајеву још није подигнут споменик Адмири и Бошку. Зато што политичарима и даље одговара да се народи мрзе, а не да живе заједно. Људски живот је ипак прекратак да би прошао у мржњи – прича Анис Косовац.
Протојереј Милан Бужанин не крије захвалност због онога што је Анис учинио и истиче да је реч о дугогодишњем добротвору и хуманисти који помаже по Коњицу.
Вратио дечака џелатима
Шесторица припадника Специјалне полиције из састава Интервентног вода СЈБ Коњиц извели су јула 1992. из њиховог стана Ђуру, Власту, Павла и Петра Голубовића. Убрзо су их стрељали, али је Петар ипак преживео тако што се нашао испод тела својих родитеља и браће. Када се искобељао, унезверен је отишао до неког стражара. Тај човек, уместо да му помогне, вратио га је џелатима који су довршили свој посао.
Када је реч о капији локалног гробља, објашњава да је њено одржавање у делокругу локалне заједнице, а да би можда било другачије да је више Срба.
– Нажалост, од предратних 7.000 Срба, данас нас је у Коњицу свега 290. Углавном је реч о старијој популацији. Шта ће вам бољи доказ од чињенице да је моја кћерка једина Српкиња у градској школи. Већина Срба је током рата завршила у логору, а потом у некој трећој земљи. Највише их је по Аустралији, САД и Канади. Већином се овде враћају тек када умру. Отуда и не треба да чуди да и даље у два српска села нема струје. То је наша свакидашњица с којом се боримо – прича коњички парох.
Мацић осуђен на 12 година затвора
За убиство породице Голубовић пред Кантоналним судом у Мостару осуђен је Миралем Мацић на 12 година затвора. Истог дана кад је издржао ту затворску казну, ухапшен је по новој оптужници за ратни злочин – убиство тројице цивила српске националности на подручју Коњица. Али, преминуо је само дан пре него што је требало да се размотри његов споразум о признању кривице који је склопио с Тужилаштвом БиХ.
Срби из Коњица Srbi iz Konjica
