Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Још увијек су – мој Коњицу, граду на раскршћу два водотока, црноморском и
јадранском, и на раскрсници двије културе, Источне и Западне – у мом сјећању, баш
као и у народном, утиснута ћирилична слова на мермерним плочама оних херојских
српских имена којима си се и Ти поносио и стасао из касабе у град…
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Хвала Створитељу што још увијек могу да ходољубим
твојим атаром, мој Коњицу, твојом земљом, црном и
растреситом, више посном него родном, спеченом,
спрженом и грубом, пјесковитом и прашњавом,
каменитом и шумовитом… Ма каква год да је, то је и
наша, српска земља, из које смо сви постали, по којој смо
проходали, ходили и сунчевом свјетлошћу били
обасјани… Живјели смо на њој, слободно и весело, и у њу
се, по библијској ријечи, враћали као „земља земљи!“.
Све што имамо и волимо је на земљи, или под земљом, тој
коњичкој, илити светосавској…
Још увијек знам да се у Теби, мој Коњицу, „лакше дише и
здравије мисли“, да си испуњен ваздухом који скида
„сваку копрену с очију и чисти фантазију“. У Теби је, мој Коњицу, увијек било
домишљатих људи, здравог живота и танане мисли, који су снагом зрака и завичајног
сунца продуховљавали све што замисле и створе… Још увијек, све то имам у сликама које
дуже трају од памћења и, с временом, не мијењају смисао, ма ко да Те насилно својата,
или присваја мени иза леђа…
очи да гледам врлетни, начомргани и сурови Прењ, имам топлине да је хладим Твојом
бистром и здравом водом, огромну жељу да се опуштено изложим свјетлости
медитеранског југа, имам прохтјева да пијем Твоје вино и ракију, жељу да уживам у поју
разноликих птица и шаренилу твоје природе…
Још увијек могу, мој Коњицу, да гледам модро небо изнад Тебе и у тишини ноћи да
уживам у свјетлуцању звијезда које је гледао и наш прародитељ, човјекољубиви и
братољубиви Свети Сава, ходољубећи по својој, увијек кише жедне, а љубави пуне,
Хумској земљи…
Још увијек изнад моје главе, о васколики мој Коњицу, којег те има и нема, надлијећу
орлови и ноћне птице очајавајући што нас мањка у српском расадишту, нашем исконском
и херцеговачком, и што нас олако душмани бацише у расејање и бјелосвјетску пустош,
нечовјечну, невјерну и нељубавну…
Још увијек изговарам Твоје име бојом старине мога језика какав се више ријетко може
чути, или у добрим, завичајним књигама прочитати, баш као и име смарагдне Неретве,
главне ријеке Херцеговине, односно Хума и Захумља…
Још увијек, мој Коњицу, наизуст знам прву молитву научену у цркви Светог Василија
Великог, на Савиндан, баш као што ми је свјеже сјећање на благословљену примљену
нафору из руке коњичког архијереја Неђељка-Неђе Мијановића, на дан те исте наше
светковине… Али, ооо Коњицу, знам ко су ти нељуди, фукаре и зликовци који су ту исту
светињу оскрнавили, опљачкали и попалили с почетка потоњег ратног поводња… Знам да
су то оне злице и домаћи безумници које си Ти, када си настајао, на побачају избацио из
себе, а којима смо ми, свесрпски коњички народ, залогај хљеба за прехрану давали!
То су они исти изроди који у тој цркви оскрнавише свете ликове, угасише кандила и
затроваше мирис тамјана. А испред двери убише и пролише крв Србина, Неђељка-Неђе
Магазина, који се на њеном прагу испријечи крвнику као Лазар Мурату, на Пољу Косову…
Још увијек у мојим ушима одзвањају мелодични, трептави и разборити звуци старинских
гусала које пјевају изворну, народну српску поезију. Не пјевају да без разлога величају
српске јунаке, већ да са пуним правом истинити траг нараштају о њима оставе! С гуслама
је наш старински род, Србин Херцеговац, весео и пјевљив, силан, наочит и храбар, у бој
ишао, и с њима је, баш као и Спартанац са штитом, гинуо и сахрањивао се, или се с њима
своме огњишу враћао…
Још увијек су – мој Коњицу, граду на раскршћу два водотока, црноморском и јадранском,
и на раскрсници двије културе, Источне и Западне – у мом сјећању, баш као и у народном,
утиснута ћирилична слова на мермерним плочама оних српских херојских имена којима
си се и Ти поносио и стасао из касабе у гард… Били су то главни ликови у свакој
испричаној причи о људској храбрости и подвигу, још из турског времена, као што је био
Марко Манигода, обичан човјек наизглед, али велик као планина у срцу и души… А тај
Марко, којег се данас скоро и не сјећа васколики српски род, ходио је од Добригошћа па
до султана у Стамболу, и с њим на софи диванио како би добио дозволу за градњу цркве у
селу Челебићи. И Марко је сагради, и подвижнички, за њу, даде свој живот… Дакако, мој
Коњицу, памтим и имена младобрадих занесењака и неустрашивих младића којима је
смрт била близак род у Другом свјетском рату, као што бијаше народни херој Максим
Кујунџић из Челебића, и носилац заслужене Партизанске споменице, Јово Видојевић-
Чаруга, из питомог српског села Загорице…
Још увијек дубоко у себи, мој Коњицу, држим и носим памћење на моју прву благодарну,
милостиву, љупку и њежну учитељицу, Милојку Шукић, која ме је писмености
подучавала, па ме подучила и научила, и која ми је, због моје сељачке стидљивости, у
замјену давала пекмезом намазану кришку свог меког и сјежег бијелог хљеба, за грумен
мог црног, сухог, јечменог, испеченог под сачом…
Још увијек, дакако, у мојим ушима одзвањају мелодично и сладуњаво изговорене, али и
тачно акцентованне ријечи, добротом обдарених, милином и свјесношћу заогрнутих
професора мог матерњег српског језика, Бранка Џелатовића, Рајка Бјелице и Милорада
Глигоревића… Одмах, ево, навиру и руковети свијетлих и часних српских виолетних
имена, живог и огњевитог полета, прегалачке енергије, високе националне свијести и
моралног активизма, попут Зоре и Гојка Бјелице, Миливоја Жунића, Гојка Крнете, Милене
Ђукић, Слободана Анђелковића, Драгољуба Маринковића-Деде, Јове Родића, Јована
Живковића, Томислава Гавриловића, Стевана Кузмановића, те наших Коњичана, Богдана
С. Куљанина, Ристе Лакичевић, Владка Глоговца, Боже Мићевића, Неђељка-Кисе
Стојановића, Луке Иванишевића, Јове Цуце, Ђоке Јовановића, Марка Чабрила, Илије
Зеленовића, Момира Ћећеза, Слободана Бована, Јове Сарића, Спасоја Л. Куљанина,
Душана С. Куљанина, Зоранке-Беле Магазин, Ристе Д. Вулића, Боривоја-Боре Л.
Куљанина, Боре С. Симића, Чедомира Тодоровића, Мирослава Глоговца… и још
позамашан број налик њима, како знањем, тако и звањем, који способношћу и енергијом
касабу уздигоше, и учинише Те, ооо Коњицу, градом умјетничких, научних и моралних
вриједности… Преобратише Те у расадник школованих људи, пун струковних занатлија,
техничара, инжињера, економиста и правника, учитеља и професора, социолога и
новинара, књижевника, пјесника и хроничара, доктора и фармацеута… Јаком вољом,
радом и пожртвовањем, мој Коњицу, они Ти, поред других поштених и моралних људи,
отворише далеке путеве којим је пристизао иметак и богатство за све Коњичане. Нагло,
као нико до тада, просвијетлише Те и уздигоше до завидних висина, ооо Коњицу, који си
сада, без разлога, све мање мој, а све више туђи, ама баш без икаквог разлога, или људске
и Божје праведности! Без ових поменутих и многих непоменутих благодарних, умних и
домишљатих српских ликова, Твоја васколика раја била би безмјерно духовно
неухрањенија и културно сиромашнија…
Нажалост, још увијек, Коњицу мој, као да се чују и одјекују твојим доломитним и
кршевитим странама крици и јауци недужних Срба бачени у јаму на Иван-планини у већ
поменутом рату започетим 1941. године, неколико дана послије Илиндана, гдје данас ничу
цвјетови попут косовских божура из крви косовских јунака. Дуго су о тој српској голготи
свједочили преживјели Срби који су, више јунаштвом неголи судбином, или пак божијим
даром, успјели побјећи, или се рањени и крвави извући из дубине и тмине Србима
напуњене јаме…
Још увијек памтим, ооо Коњицу са два различита лица, и засигурно никада нећу ни
заборавити, тешку Твоју срамоту због српских невиних жртава потоњег ратног поводња,
Твоје мученичке логоре и сале смрти… Каквој ли се, и коликој људској доброти може
надати васколико коњичко несрпско потомство за злочине који учинише њихови преци у
три рата над недужним Србима?
мала тића, рода Голубовића! Петра и Павла и њихове хранитеље… Како да Те било коме
поменем, а да тај злочин не изустим и не осудим…
Недогледна су гробља наша… „Ти гробови, стари, нови, они сјају сваком нараштају…“,
како је давно срицао наш пјесник Јован Јовановић-Змај, ја још увијек вјерујем да свака
жртва, која је пала за слободу, и за најмањи грумен ове сухе српске, крвљу оквашене
херцеговачке земље, није узалудна! Оне су уграђене, или се још увијек уграђују и усађују
у биће и свијест нас преосталих, али и наших будућих нараштаја.
Тебе, Коњицу, којег има и нема, није дилема, „или Те има, или Те нема“, већ општа
тврдња да Те још има и за нас, и да ће Те увијек и бити! Јер, ми смо живјели у Теби,
оставили дубоке историјске, културолошке, социолошке, фолклористичке, антрополошке,
лингвистичке трагове, прокрчили и утабали путеве којима данашњи Коњичани лакше,
комотније, слободније и храбрије корачају… Ти си и даље остао наше сабиралиште,
родилиште и узгајалиште.. Наш Родокрај и Завичај, па ма гдје да смо рођени, или силом
бачени… Од Тебе нисмо толико далеко одбачени да би се пупчана врпца, којом смо
везани, могла прекинути!
И тако…
Има Те и нема, мој Коњицу… А на којој страни више, Бог сами зна!
