Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанимн
У нашем Родокрају било је људи који су својом необичном ћутњом више говорили и тиме много штошта казали, него неки који би поваздан причали а ништа паметно не би рекли!
Такви људи би својом мимиком лица, смиреним и свеобухватним погледом, те уравнотеженим и складним покретом тијела, за пажљивог слушаоца одгонетали смисао сваке њихове наумљене а неизговорене ријечи! То их је чинило изузетно пријатним „саговорницима“.
Један од таквих људи био је и Тодор-Тодо Ј. Шаран из загоричког засеока Хум на подручју Коњица.
Био је и у старости висок, усправан, увијек лијепо дотјеран, са плавом шајкачом на глави која је била његов препознатљиви знак. Није пуно говорио. Више је волио да слуша и да својим кратким закључком заокружи било чију бесједу.
Његов веома допадљив израз лица, увијек прекривен прозирним руменилом, одавао је слику човјека са присутном тајанственом озбиљношћу што га је и препоручивало да буде гледан и слушан…
Тодор се родио у многољудној породици. Његов отац Јово је имао седморо дјеце. Он је био његов најмлађи син. Био је ожењем Маром Шаран из Љуте. Изродили су троје дјеце: сина Данила, кћерке Малину и Јоку.
Али, да се вратимо Тодоровој плавој шајкачи…
Наиме, с почетка потоњег рата у Босни и Херцеговини, у његову породичну кућу на Хуму су упали разјарени хосовци из подручја Клиса, жедни скандала и разбојништва. И не часећи часа, чим су угледали Тодорову плаву шајкачу на његовој глави, запријетише му смрћу ако је одмах не скине и баци је под њихове ноге!
Наоружани, одвећ бијесни и нечасни, мислили су да ће се Тодор препасти њихове срдитости, бахатости и у њега упереног хеклера, те да ће због страха то и учинити.
Кажем мислили су, али су се грно преварили…
Добили су одговор који који их је „разоружао“, понизио, умањио и претворио их у шачицу јадника који нису могли ни слутити у чију су кућу дошли и пред каквим су се домаћином нашли!
Тодор није ни трепнуо… Мирно је устао, окренуо се према икони Светог Јована, заштитника његовог дома, скинуо плаву шајкачу са главе и прекрстио се три пута..
Баш када су насилници очекивали да ће се плава шајкача наћи испред њихових ногу, Тодор је поново стави на своју главу и доста озбиљним и мирним гласом, који је помало наликовао на поуку, рече избезумљеним насилницима:
„Ова капа се скида само пред иконом и у цркви! Ви сте ситни и небити да је пред вама скинем и бацим под ваше ноге! Већ, на која сте врата ушли, на та и изађите!“
И више никада, с таквом намјером, поменути насилници нису дошли у Тодорову кућу! Нити је Тодор, током читавог потоњег рата, пред било коме, са своје главе, скнидао плаву шајкачу осим кад би се прекрстио пред иконом Светог Јована, или када би улазио у цркву…
Тодор-Тодо се родио 1907. године. Читав живот је провео на Хуму. Умро је у дубокој старости, 1998. године. Сахрањен је у мјесном гробљу у селу Џепи.
