Ликовои из мог Родокраја : ИЛКИН КРУГ ЖИВОТА

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

 

Када се нађете пред старином од скоро деведесет година, а који још редовно одлази у башту и поваздан, у вријеме илинданских врућина, копа и окопава, сади и расађује, онда и све ријечи замру, па свако питање о начину људског живљења постаје сувишно

Али, ни то није све! Па, кад вам, поврх свега тога, дода да више од седам деценија непрекидно пуши шкију, пије љуту ракију, једе масно, и да је читав живот превртао посну, шкрту и тврду херцеговачку земљу како би прехранио породицу, онда не само да ријечи замру већ и било какво размишљање о људској дуговјечности постаје беспредметно.

Тај старина, Илија-Илко Шаран је рођен на Илиндан 1926. године. Додуше, не тврди да је баш био Илиндан, вјероватно који дан прије, али је засигурно по том библијском пророку понио име.

Мјесто његовог рођења је Хум, невелики а питоми заселак села Загорице код Коњица, у сјеверној Херцеговини. А и оцу му је било име Илија. Међутим, Илија јуниор је одмах по рођењу добио и надимак   Илко који му је, кроз читав живот, замјењивао властито име! Објашњава нам и због чега.

 

 

„Прије мене родило се шесторо дјеце. Али, ко зна због чега, за дванаест дана умрло је четворо. Најстаријем је било 12, а најмлађем четири године. Остале су само двије сестре. Онда сам се родио ја. Од радости што му се родио син, насљедник, отац је заклао најбољег овна, испекао га и почастио цијело село! Но, од страха да му дјеца и даље не би умирала, дао ми је надимак Илко. По ондашњем вјеровању, ако се новорођенчету да надимак из неке друге вјере, у овом случају католичке, умирање ће престати. Истина је, више нико није умро као дијете, а нити се ико послије мене родио!“

Илија-Илко данас[1] живи у Долову, недалеко од Панчева. Као избјеглица. И то – сам! Жена му је давно умрла, кћерке се поудале, а син Лука, са својом породицом, отшао у Америку, у Чикаго.

Загорице је морао да напусти ратне јесени 1993. године. Само неколико мјесеци након сукоба дотадашњих „сабораца“, муслимана и Хрвата. Прича:

„Једно јутро, пред моју кућу бану неки муслиман кога су протјерали Хрвати. Вели ми, старино, ова твоја кућа је сада моја кућа! Како?, питам га. Једноставно, вели ми он. Рат је, па кој је јачи, тај и влада! Гледам га, крвавих је очију, наоружан, пријека и зла погледа. Опасно људско биће. Уђе у кућу, скиде са зида икону св. Јована и кандило. Све баци кроз прозор…

Однекуд је, вели, са планине… Снажан је, као од брда одваљен. Видим, код њега нема мјеста за милост и саосјећање… Шта ћу, мислим, морам да устукнем пред силом и препустим му и кућу и имање. Јер, сила Бога не моли. И тако је било. Тада и почињу моје муке. Више у својој кући нисам заноћио. Сакривао сам се у шуми. А и шума је постала несигурна. Гањајући једни друге, у њој су час били муслимани, час Хрвати. Фијучу меци око главе, Видим, све постаје опасније… Онда сам дао дебеле паре да изађем на српску територију. И изашао сам… Најприје сам дошао на Борке, надомак Коњица, на нашу територију. Међу своје. Потом у Србију, у Чачак. Опет међу своје. Онда ме судбина донесе у ову равницу да је очима не могу прегледати. У Војводину, у Долово. И ту, опет, међу своје. Бар ми се тако чини…“

Гледам га. Прича. Радостан је због мог доласка. Шта год каже, зна да га „из прве“ разумијем. Баш као и он мене. Језик, нарјечје, теме… Све извире из истог врела, из Хрецеговине… Не држи га мјесто. Устаје. Части ме ракијом и пршутом. Наздравља. Нуди ми и шкију. Да замотам. Хвали ми је. „И шкија је из Херцеговине“, каже… Онда, ћутња. Кратка. Примиче ми се, гледа около, као да не би ко чуо, иако никога нема. Осјећам, нешто је врло повјерљиво. Можда и строго пов! И повјерава ми се.

 

 

„Добри су овдје људи. Ето, дали су ми и башту. Али, некако, не личе на нас! Хоћу рећи, немају ништа од наших херцеговачких обичаја. Видиш, ја бих да ми дођу у кућу. Овдје. Имам свега. Вина, ракије, пршуте… И да попричамо. О свему. Ама, јок! Неће у кућу. Нити кога зову у своју кућу. Сједе напољу, на клупама испред куће и гледају куда ко иде… Онако, ослоњени брадом о штап, без ишта испред себе: ни ракије ни кафе… А и кад сједе, не причају. Као да су све ријечи овог свијета потрошили… Сједе, гледасју некуда испред себе, а чини ми се ништа не виде! Ето, кажем ти, јуначе мој, нису ни налик нама. Ама, да су бар мало, било би ми обичније!“

Онда се, без икаквог опреза, поново врати нашој, херцеговачкој причи…

 

***

Кад се дубока старост одвећ навалила на Илкина леђа, напустио је Долово и Доловљане, и отишао код кћерке Стане у Дервенту гдје је поживио још три године.

Илија-Илко Шаран умро је 6. децембра 2021. године у 95. години живота. Сахрањен је у мјесном гробљу Џепи код Коњица, надомак родног мјеста Хума, питомог загоричког засеока…

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] Разговор је вођен у Долову 2. августа 2015. године. Објављен је у часопису „Прави одговор“ истог мјесеца.