Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Tако неки пут бива с људима:
неподношљиве изненадне успомене,
нарочито оне скопчане са стидом,
обично зауставе човека
за један тренутак на месту.
ИДИОТ, Ф. М. Достојевски
Tако неки пут бива с људима:
неподношљиве изненадне успомене,
нарочито оне скопчане са стидом,
обично зауставе човека
за један тренутак на месту.
ИДИОТ, Ф. М. Достојевски
И тако… Дођу нам неке године када сама од себе навиру сјећања, како на јави тако и у сну. Знају да узнемире и да ломе. Бацају нас нас у она прошла времена за која смо мислили да смо их заборавили, или да нам неће ни у сан доћи. Авај! Али живот није само оно што живимо данас, или оно што нас сјутра чека. Не, не! Живот је непрекидан процес –од првог диха до посљедњег даха!
Овим, засигурно, вазљубљени читаоци, не желим да нарочито хвалим прошла времена, или, опет, с нарочитим разлогом, да жалим за њима. Гледано очима данашње младости, вјероватно им та времена изгледају биједна или старомодна, да у себи не носе оне вриједности које се данас, код младих, вреднују. Али, сложићете се, да свака младост има своје чари, своје нарочите љубави, велике личне догађаје, мале и велике радости као и разочарења… И онда, све то, у неким каснијим годинама, изгледа још љепше, или тужније…
Вјерујете ми, свако од нас ће доћи у ону животну доб када нам, из проживљеног времена, преостају само животне УСПОМЕНЕ! А какве су оне, е, то је ствар темпа и начина живљења које је већ иза леђа. Могу бити ружне и лијепе. Баш онако какав нам је живот био.
А шта је живот без успомена? Tabula rasa! Као гроб без надгробног споменика…
Колико само мојих, или ваших колега, драги пријатељи, није дочекало да на било који начин, усмено или писмено, искажу своје успомене. Спријечила их је рана смрт…
Не бих да вам сада и овдје причам о свом књижевном (или новинарском) стваралаштву. Доста је тога написано, објављено и показано. Наведено је и у биографији на крају књиге. Само бих напоменуо, када је ријеч о мом књижевном опусу, да су то, углавном, теме из мог Завичаја. (Не треба заборавоти да Завичај, као појам, није издвојена цјелина, или нека врста локализма. Не! Сваки Завичај носи универзалне вриједности. Он је језгро универзума! Ту је превише подударности – од кријеништа до умиралишта!)
Ипак, много је штошта остало из Родокраја што нисам ставио међу корице мојих објављених књига. (Могло би се рећи: шта писац није хтио да каже!) Отуда и ова књига има задатак да, бар колико-толико попуни она упражњена мјеста која ду постала очевидна.
Израније сам почео да биљежим неке догађаје, виђења, утиске о људима и лична запажања, и доживљавања, за која сам мислио да их вриједи забиљежити и сачувати од мог (а и народног) заборава. Све то је, још одавно, било добило радни наслов „Догађаји у времену“ који сам задржао све до писања Словоријечја ове књиге. Ипак, како је књига прилазила свом завршеку, све ми је више личило да већина текстова спада у ред мојих успомена. Па, рекох сам себи: „Преостале су само успомене“.
Међутим, како је вријеме више пролазило, исписани папири су све више жутили, а текстови на њима су све више добијали на значају, слично добијеном квалитету ракије која више „одлежи“ у храстовом бурету! То ми је био знак да их треба сачувати, не само, како рекох, од мог заборава, већ због опште користи. Јер, као je давно неко рекао (највјероватнје стари Латини), „verba volant, scripta manemt“
Неколико текстова, а који се налази у овој книзи, је већ отприје нашло мјесто на страницама мојих објављених књига, или на порталима Срби из Коњица и Слободна Херцеговина. Сматрам да им је у овој књизи изворна коријеника, те да су, овако, на окупу са осталим сличним текстовима, више на оку читалаца. Зато сам их уврстио између ових књижних корица.
Нажалост, велики број мојих записа је загубљен или уништен током потоњег ратног поводња у Босни и Херцеговини. Ипак, нешто сам успио надокнадити на основу сјећања, али је највећи дио заувијек изгубљен.
Можда ће неки од вас, вазљубљени читаоци, након читања ове књиге, наћи за сходно да ме критикује, односно да ми замјери, на нарочитој искрености, на изношењу неких личних догађања. Ако! Све то је био живот! Баш такав какав је и дат у појединим причама. Било да је ријеч о љубави, послу, политици, пријатељима, или општој ствари, односно Српству!
Ипак држим до тога да ћу задобити већ навикнуто расположење читалачке публике. Ако се ова књига буде допала оном броју читалаца (и критичара) који су имали прилику да јавно похвале моје досадашње књижевне радове, дакакао, бићу задовољан. Ако се тај број повећа, свакако ће ме то чинити срећнијим.
Још нешто, поштовани читаоци. Ја сам накупио поприличан број година. Коса ми је већ одавно свијетла (намјерно избјегавам ријеч сиједа јер призива сатрост!), бркови се такође уобличили попут косе. Човјек, списатељ, док је млад лакше подноси сваки удар на своје стваралаштво. У познијим годинама, ако тога и буде, истура се искуство као одбрамбени штит!
И тако…
Живот иде даље и ствара нове животне ситуације, нове догађаје, нове сусрете са људима из којих могу да произађу свјежији текстови вриједни да се сачувају.
На крају, као неку врсту закључка, да додам ријечи Лорда Бајрона које је, у свом чувеном дјелу Дон Жуан, у Првој пјесми, написао:
„Путуј, књижице мала, из самоће моје! Пуштам те да пливаш по таласима! Ако си ти пуна надахнућа, као што се ја надам, дуго ће времена свет говорити о теби.“
Још и ово: књига је подјељена на три подцјелине: Људи, Знакови и Трагови.
Дакле, све што чини живот, или налик њему!
Хаџи Ђуро Си. Куљанин
У Београду, на Петровдан, 2026. године
