Јован Сарић, пословођа у предузећу “Хидроелектране на Дрини”

 

 

Нек нам дуго живе “Хидроелектране на Дрини”
Kако у једном живом организму, сваки орган има своју функцију и сврху, тако сви дијелови, и најситнији вијак, игла или жица великог постројења попут хидроелектране, заједно и у потпуном складу, обављају своју активност и намјену. Несклад, па и најмањи, разболијева и квари, као зараза прелази с једног механизма на други, док коначно не доведе до потпуног застоја, смрти. Човјеково благостање и животни вијек зависе од његовог психо-физичког здравља, одрживост система хидроелектране зависи од исправности сваког његовог елемента, понаособ, и док човјек своје стање провјерава и поправља редовним посјетама љекару, на скоро идентичан начин, свака машина захтјева свог специјалисту и обавезан годишњи преглед, ремонт.

 

Ремонт постројења хидроелектране, просјечном потрошачу електричне енергије, као појам употријебљен у свакодневном разговору, означава једноставност и рутину, нешто што лако долази и пролази и не дотиче крајњег корисника. Оно што би се свакако морало знати јесте да у овом процесу нема ничег ни једноставног, ни рутинског, но ако би баш требала да се издвоји једна карактеристика која прожима цио ток ремонта, онда би то, без сумње, била прецизност.

“Прецизност у стоти дио милиметра“, каже Јован Сарић, пословођа браварске радионице, док тумачи значење термина “шаберовање”, његове специјалности, ђелатности коју је научио од стручњака који је сваке године долазио из друге државе да обави тај дио посла. Данас је он тај на кога се “ХЕ на Дрини“ ослања у овом захтјевном и одговорном задатку који стоји пред њим и ове године. Kао хирург који добро познаје органе и вене којима се крв грана кроз тијело, Јован разумије и објашњава функцију сваког дијела турбине, док коначно не дође до оног који се тиче његовог умјећа. То је дио који он сопственим рукама поправља и лијечи.

 

 

“Ове године приоритет су нам били носећи лежајеви. Носећи лежај се састоји из дванаест сегмената од којих се сваки мора извадити, да би се могао шаберовати. На врх челичног дијела сегмента наливен је тзв. бијели метал, легура калаја, олова, антимона и још неких елемената у ситним процентима, дебљине је пет милиметара и сврха му је да носи оптерећење и врши проклизавање, све да би се смањио коефицијент трења, а самим тим и температура. Шаберовањем се ствара удубљење ширине три до четири милиметра, дужине десет до дванаест милиметара, а дубине од четири до седам стотих дијелова милиметра.“

Седам стотих дијелова милиметра у којима не смије остати ни зрно прашине. Све мора бити чисто јер у супротном, како каже Јован, грудва може направити лавину и заиста, довољан би био тренутак непажње да се од мале направи велика штета.

“Први пут кад сам ово радио самостално, имао сам велику трему”, прича Јован подсјећајући да су га тада надређени упозоравали да само један сегмент носећег лежаја вриједи око 280 000KМ. Након што сваки шаберује и најситнијим филцем пажљиво очисти, специјалним инстументом мора да премјери сопствену прецизност до хиљадитог дијела милиметра. Та мјера показује да је у свом занату, већ годинама, изузетан, а свом предузећу, драгоцјен.

 

 

Да би цјелина била здрава, мора бити здрав сваки њен дио, па и онај најситнији. Сваки елемент наслања се и условљава неки сљедећи, тиме га помаже, али у било каквој неправилности, и угрожава, зато је важно да сваки од њих буде постављен у најповољнији положај и стање.

“Систем рада хидроелектране је толико повезан да се може рећи да од једног вијка зависи цијела производња. Свему морамо да се посветимо до најситнијег детаља јер ништа не смије да закаже,” истиче Иван Мирковић, и кроз примјер положаја носећег лежаја и његове узајамности са два водећа, објашњава нам да је довољан један ситан несклад да изазове катастрофу. Зато је потребно прецизно мјерење зазора, управо његово задужење, комплексан и одговоран дио посла.

“Један од највећих изазова јесте и неприступачан терен. Имамо јако мало простора, покрети су ограничени, а све морамо да урадимо тачно, без грешке и чисто. Дијелови су тешки, многи преко стотину килограма, морају се савршено извући и не смије се десити да оставимо ни најмањи неред иза себе”, каже Иван. Иван је техничар за одржавање, већ тринаест година дио је колектива предузећа “Хидроелектране на Дрини”, и својим умјећем и трудом, заједно са својим колегама, продужава живот дотрајалој опреми.

 

 

Јован и Иван разумију сваки дио постројења. Kао љекари који су до детаља изучили људску анатомију, они тако познају сваку појединост, као да је агрегат биће, које вријеме и рад умарају и троше, а они сопственим рукама интервенишу да отклоне сваку тјескобу и оздраве болесника. Потпуно свјесни појединачне одговорности, ослоњени на стечено знање и искуство, ови људи једнодушно и складно са својим колегама, изнова, удишу живот хидроелектрани.

Ми ћемо лако записати и изговорити да се још један годишњи ремонт приводи крају, као да је годишње доба које се завршава и доћи ће опет, вијест ће се чути међу људима, распршиће се без дубље анализе јер то је нешто што се подразумијева, да на крају све буде добро. Можда би, макар с времена на вријеме, требали да се подсјетимо да нам то омогућавају неке сигурне, прецизне и вриједне људске руке.

Текст објављен у часопису „ЕРС“

www.henadrini.com