Срби из Коњица Srbi iz Konjica
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ПОНОВО МЕЂУ НАМА
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Другог децембра ове године, одржана је промоција књиге Епархија захумско-
херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког, аутора мр Велибора Шиповца. И то
на веома духовном мјесту, у Крипти Храма Светог Саве. Књига је обишла све градове
Хумске земље да би звршила казивање о себи на мјесту гдје све бљешти од свјетлости и
гдје све мирише на светост. А то мјесто и заслужује да се још једном чује истинита и
благодарна ријеч о нашем Светитељу и Чудотворцу, Херцеговцу, рођен као Стојан
Јовановић, у богобојажљивој породици, од мајке Анастасије и оца Петра.
Записи нам свједоче да је новориђени Стојан угледао свјетлост дана управо када се
навршавала прва декада седамнаестог вијека, баш у вријеме тешког турског зулума…
Није ми намјера, вазљубљени читаоци, да више говорим о биографији нашег
Светог Василија. Вјерујете, мало је оних, или нимало, који не знају подробно животопис
овог Светитеља, као и његов светачки пут који и данас сјаје истином и Божјом милошћу.
Већ, да се вратим промоцији.
Промоција је заказана у 18:30 сати. Међутим, ја сам у Храм намјерно дошао сат
раније, не удаљавајући се далеко од двери Храма. Хтио сам да погледом дочекујем људе
који су већ израније почели да пристижу на промоцију. Неки од њих, мислећи да сам дио
храмовог обезбјеђења, љубопитљиво и са благонаклоношћу, питају ме за Крипту…за
промоцију… Вјероватно су издалека…Гледам их. За свакога од њих могао би се кладити да
су Херцеговци. Високи, кршни, усправни и поносити. Лијепо обучени, дотјерани,
неусиљени… Озарена лица, некако ми изгледају млађи него што јесу. А није ни чудо. Иду
да чују још које слово више о Светом Василију, који се никада у земљи Херцеговој не
изговара без додатне сложенице: „Слава му и милост!“
су обасјана примјетном радошћу која, засигурно, настаје при самој помисли о којем
светитељу ће слушати бесједе…
Силазим у Крипту… Народ још увијек пристиже. Мјеста се попуњавају… Уто
долази и Велибор Шиповац, са својим промотерима. Ту је и протојереј-ставрофор, Лазар
Манигода, потомак славног Марка Манигоде из села Добригошће, којег, зарад направљене
прве цркве на сјеверу Херцеговине, у селу Челебићи, бива испечен од стране турских
злица… Лазар је одређен да отпјева пригодан тропар за ову прилику и са кратком бесједом
уведе нас у промоцију…
Онако, крадимице, ослушкујем од појединаца тихо сашаптавање. Један старији
брачни пар, другом, нешто млађем, поближе појашњава аутора:
„Ма, као не знаш, чији је? Он је син свештеника Радмила-Ратка Шиповца из
Невесиња и дивне попадије Косе… Видиш да је и Велибор налик на њега: наочит, врстан и
силан…“
Мало подаље од њих, двије дјевојке се „муче“ са ауторовом биографијом.
Прилазим да им појасним. А имам право на то, јер се Велибор родио у Коњицу, мом
граду, јер сам ја био парохијан његовог оца који је „држао“ десну обалу Неретве као своју
парохију. А поготово, што сам десет година био Радмилов „ђак“, носећи му торбу
приликом славске прекадње кућа и станова парохијана.
И тако…Сала се скоро попунила. Нисам бројао присутне, али по мом строгом оку,
било је близу двјеста душа… Баш доста! „Да је било какав политички скуп, не би нас
оволико било!“, шапће ми један сабесједник.
О књизи почеше да говоре све учени људи. Све доктори својих наука! Одзвањају
одмјерене, одабране и похвалне ријечи о ауторовом труду и знању које је показао док је
писао књигу. Све велике ријечи од учених људи! Сви се труде, од проф. др Раде Кисића,
проф. др Виктора Савића и адв. Марије Телебак, да присутнима што присније и јасније
„примакну“ животопис Светог Василија и значај његове појаве међу српским родом након
Светог Саве… И успјели су! А на крају, љепорјечивом бесједом самог аутора, која се
огладала пуноћом пријатне глагољивости, благоугодности, смјерности и
частољубљивости, употпуњено је академско казивање свих претходних бесједника…
Ипак, вазљубљени читаоци, ја бих сада и овдје, да се мало „одмакнем“ од свих
њих, и прозборим коју ријеч, онако једноставно, народски, јер је и Василије потекао из
обичне, тежачке породице и био оличење једноставности светачког понашања. Рекао бих
нешто о самом аутору, а и о томе шта за васколики српски род значи овај преподобни
Светитељ, поготову за нас Херцеговце, а који својм животом и достојанственошћу
посвети и освети планину Острог у Црној Гори.
Чини ми се (а допустићу да се могу и преварити!) да, бар до сада, нико није био
толико спреман, толико љубопитљив и надарен од Бога, да пише о Светом Василију
Чудотворцу, а тиме и о Епархији захумско-херцеговачкој, као наш млађани Велибор
Шиповац!
Одрастао у свештеничкој породици, васпитаван у таквом духу, смјеран,
снисходљив, тих, душеван и одмалена христољубив, још израније је слутио да ће га
живитни пут водити и извести на путеве светитеља, да ће своје вјерско надахнуће знати и
моћи преточити у писане споменике, да ће, дотакне ли се било које велике теме, знати и
моћи је успјешно изнијети до краја. Па и ова књига – која је вечерас пред нама, о којој се
збори са разних аспеката, која није првенац у ауторовом књижевном и научном опусу –
свједочи о томе како човјек, вјерујући човјек, благоадрећи Божјој помоћи, може да пред
свој народ изнесе истине, које су давно зљаборављене, или су неке тек сада откривене.
Велибор Шиповац, пишући насловљену књигу, вратио је међу нас, по други пут, Василија
Острошког, да му се ко зна по који пут поклонимо и будемо заогрнути његовом светачком
милошћу. Зато је његов „повратак“, односно ова књига, велики празник за душе, не само
за душе које су биле присутне на промоцији, већ и свих оних који је буду дотакли или
читали…
Ја не знам када се Велибор одлучио да напише ову књигу. Кад год да је, одабрао је
прави тренутак. Баш у вријеме када нам поприлично понестаје духовности, односно
Светосавског учења, када поједини извори вјерског напајања некао губе на снази у све
већој бојазни да ће да пресуше… Овом књигом Велибор нас враћа на мјесто одакле се
боље види, јасније разумије и љепше изгледа васколики свијет, враћа нас оној врсти
побожности, управо преко Василија Острошког Чудотворца да нам обасјава путеве како
би могли докучити Истину о властитом постојању и вјеру у Господа Исуса Христа. И ако
иједна књига заслужује да буде тик уз Библију, на полицама личне библиотеке, то је ова
књига мр Велибора Шиповца!
Велибор је, очигледно, био добро припремљен за тему коју је одабрао. Та
припрема, засигурно, није ишла од скорашњег времена. Такви људи, као што је Велибор
Шиповац, једноставно се роде са смислом за такве, велике теме.
И још нешто: зна Велибор шта за нас Херцеговце значи Василије Острошки. Знао
је нашу свакодневну молитву том великом Чудотворцу, знао је за ријечи које су скоро
постале света поштапалица при сваком помињању овог Светитеља, ријечи којима се свако
од нас заогрће, да би нас сачувао од свакојеког зла, наш Светитељ, Василије Острошки –
Слава му и милост!
Занјући све то, није тешко ни закључити да је аутор био изузетно мотивисам да
напише ову књигу. Показао нам је још једном колико у њему има истинољубопитљивости,
и трудољубивости… Знао је, засигурно, да је овом књигом дозидао још један камен,
велики камен, у темеље истинског здања о Василију Острошком и Епархији захумско-
херцеговачкој. А свака доградња овакве приче, може да нас само радује, још више
уразуми у људској доброти и јаче обожи. Зато, у име свих који буду читали ово казивање,
да додам само једну, завршну, реченицу:
„Хвала ти Велоборе, јуначе и соколе херцеговачки!“
