Есад Рамић и остали: Лешеви на путу према кући

На суђењу за злочине почињене на подручју Kоњица, свједокиња Државног тужилаштва је рекла да је у мјесту Брадина виђела пет лешева на путу према својој кући.

Зора Kуљанин је испричала да је 25. маја 1992. била у кући са својом деветомјесечном бебом, јетрвом и свекрвом када је почела пуцњава, да су се потом склонили “у кућу која је имала плочу” и да су успут са собом повели једног од рањених мјештана. Из те куће су се, према њеним ријечима, склонили у неку пећину, гђе су провели ноћ.

 

“Јетрва и ја смо ујутро кренуле да видимо шта је с нашом кућом. На путу до наше куће смо нашли пет лешева – Тодора и Јована Жужу, Мирка Мркајевића те Горана и Зорана Kуљанина. Горан је изгорио, остали су били покривени чаршафима, откривала сам их да им видим главе”, казала је свједокиња.

По остатак породице, како је рекла, вратила се другим путем, да би избјегли лешеве, али су наишли на тијело Марка Ђорића, док је виђела да је багер у близини цркве копао раку, у коју су стављена тијела осталих убијених.

У кући је, како је казала, остала до 12. јула 1992. године, када је становништво војска одвела у школу у Брадини, гђе су је те ноћи испитивали о неким људима који су се крили, а за које је појаснила да није знала гђе се налазе.

Из школске учионице је, наставила је свједокиња, поново изведена сутрадан на испитивање и тада јој нису дозволили да са собом поведе бебу, као што је био случај претходне ноћи.

“Питали су ме опет за неке људе и оптужили да сам некима од њих носила ручак. Сједила сам на столици и један од њих ме стакленом флашом од два литра ударио по нози, други ми је ударио шамар. Ударена сам дршком од пиштоља у главу. Тражили су да признам. Запријетили су ми како ће ми дијете одвести у Груде и да ће му име бити Мато”, изјавила је свједокиња.

Према њеним ријечима, свекрва јој је касније испричала да су јој дијете одвели, али да је касније чула да је неки човјек рекао да се врати возило с ђететом према школи. Свједокиња је с ђететом из школе пребачена код родбине у Kоњиц, а ову опћину је напустила крајем јула 1992. године.

Одбрани је свједокиња казала да су њен супруг и ђевер имали оружје, али да не зна од кога су га добили и да су ишли на стражу.

Иако је на почетку свједочења рекла да 25. маја 1992. њен супруг и ђевер нису били с њима у кући, већ на стражи, послије је на упит Тужилаштва одговорила како јој супруг тог датума није био на стражи јер је био заробљен и разоружан, а Одбрана јој је предочила исказ да је био на линији одбране Брадине.

“Можда сам се збунила. Он је био на стражи док није био заробљен први пут. Одузели су му оружје и пустили га. Био је у шуми, други пут је заробљен 12. јула 1992. године”, казала је свједокиња и додала да супруга није виђела од 25. маја 1992. па све до наредне године, када је сазнала да је био у “Мусали” у Kоњицу.

 

За злочине над српским цивилним становништвом на подручју Kоњица почињене у периоду од маја 1992. до маја 1993. године, оптужени су Есад Рамић, Омер Борић, Шефик Никшић, Аднан Аликадић, Митко Пиркић, Реџо Балић, Хамед Лукомирак, Сафаудин Ћосић, Мухамед Цакић, Исмет Хебибовић, Енес Јахић, Сенадин Ћибо и Жељко Шимуновић.
На терет им је стављено да су починили прогон убиствима, силовањем, затварањем, мучењима и другим нечовјечним ђелима. Према оптужници, они су били на командним функцијама и припадници Општинског штаба Територијалне одбране (ТО) у Kоњицу, Диверзантско-извиђачког одреда “Акрепи”, полиције и стражари у логору “Челебићи”.

Суђење се наставља 26. фебруара.

 

detektor.ba