Неиспричана прича о хуманости и гостопримству грчког народа

 

За вријеме рата на нашим просторима хиљаде ђеце из Републике Српске, Србије и других крајева боравило је у Грчкој гђе су били смјештени у породицама које су им пружиле уточиште и топлину. Везе које су тада успостављене још трају. Ово је фрагмет приче о њима.

У зиму 1995. године међу ђецом која су стигла у Агринио, највећи град грчке области Етолија-Акарнанија у западном дијелу земље, био је Милко Живак, Kоњичанин са привременом избјегличком адресом на Борачком језеру гђе су се многе српске породице склониле из Kоњица спасавајући животе.

У свој дом у фебруару те године, Милка, тада ученика 4. разреда основне школе, примила је породица Милонас и одмах му дала до знања да ће у наредних шест мјесеци, како сам каже, бити њихово „треће дијете.“

„Тог јануара стигао сам у за мене до тад непознату земљу и остао шест мјесеци код породице Милонас. Требало ми је неких мјесец дана да се прилагодим и колико-толико савладам језик, али њихова брига је помогла да се брзо снађем. Све што су њихова ђеца имала, имао сам и ја, од хране и ођеће до новца. Пазили су да се не осјећам издвојено на било који начин,“ присјећа се Живак свог првог од неколико боравака у Грчкој.

 

 

Ускоро ће се увјерити да је цијела Грчка држава баш као та породица. Уз помоћ различитих организација ђеца из Републике Српске – њих 25 – те 1995. године први пут су пропутовали медитеранску земљу и нагледали се њених чуда, а успут су похађали и школу.

„Грци су нас пазили као мало воде на длану и сваког викенда смо ишли негђе. Водили су нас, не само у у Атину, већ смо посјетили практично све што у Грчкој уопште треба да се посјети. Сјећам се, имао сам осјећај да је цијели град Агринио, који има 100.000 становника, био ‘подређен нама.’ Ништа није могло да да прође без нас. Ишли смо на све концерте, све фестивале, параде и празнике и увијек су пазили да будемо у првом реду.“

Један детаљ је посебно симболичан. Ђеца из Републике Српске су током боравка у Грчкој похађала основну школу у Агринију. Сваког дана прије почетка наставе и уласка ђака у учионице интонирана је грчка, а одмах затим тадашња химна Републике Српске, а данас химна Србије, „Боже правде.“ Тек тада је “звонило“ за први час.

Милко Живак, који данас живи у Вишеграду, након те 1995. године на југ је путовао још неколико пута, на позив његове друге породице и самоиницијативно. С Милонасима се чује редовно.

“Чујемо се често, не само за празнике. Грчка нам је помагала и послије рата на разне начине.“

 

 

Не превише далеко од Агринија у сјеверном дијелу Пелопонеза налази се приморски и трећи по величини грчки град Патра гђе је своју другу породицу стекао Зоран Пајчин, којег је рат из Ливна одвео у Приједор, а живот, образовање и посао у Бањалуку. У сазвјежђу свих тих градова Патра заузима посебно мјесто.

„Први пут сам у Грчку отишао 1995. године и тамо ме је примила породица Kацакулис у Патри. Kаже се да у свакој несрећи постоји нешто добро, а тако је било и у мом случају. У рату сам изгубио оца, али и стекао још једну породицу у Грчкој. “

Исто као Милко, Зоран је без резерви одмах прихваћен као члан породице. У православној Грчкој је и крштен.

“Прихватили су ме као сам њихово дијете и за Божић сам сједио и сједим на прочељу стола уз Вагелиса, човјека чије грчко име сам узео када сам крштен у цркви Агија Софија у Патри. Помоћ нисам добио само ја, него и моје сестре које су такође ишле код исте породице, а и мојој мајици су слали новац да би нас могла спремити за школу, или за неке друге потребе,“ прича Пајчин.

Са породицом из Грчке гаји везе које се могу назвати родбинским и да није било ове ситуације са корона вирусом, каже, „већ би ковао план како ће годишњи одмор провести у Патри.“

Представништво РС у Грчкој у акцији: Да се на забораве невидљиви хероји
Представништво Репубике Српске у Грчкој одлучило је да учини нешто како ове приче не би пале у заборав. Уз срдачну помоћ једног од најпознатијиг грчких глумаца Јаниса Серветаса, представништво је позвало све, како наводе, „невидљиве хероје Грчке“ који су угостили српску ђецу током рата, да их контактирају како би сва дарежљивост и несебична помоћ Грчке пружена српском народу била трајно меморисана.

/Видео је реализован уз подршку Министарства за европске интеграције и међународну сарадњу Републике Српске/

 

 

 

Јелена Јовановић, шеф Представништва Републике Српске у Грчкој каже за Мондо да помоћ коју су Грци Републици Српској пружили током рата није до сада прописно забиљежена, а постоји опасност да се заборави.

„Желимо да направимо једну причу која ће помоћи да се запамти грчка помоћ. Пројекат је назван ‘Невидљви хероји Грчке’. Циљ је да нам се људи јаве, да видимо ко од њих жели да исприча причу, подијели приче, фотографије или документа. Ми бисмо то у другој фази, овјековијечили једном књигом или документарним филмом. Прва фаза је да пронађемо што више тих породица. На тај начин хоћемо да пробудимо везе и кажемо велико хвала грчком народу што нам је помогао.“

Јовановићева каже да не постоји егзактни подаци колико ђеце из Српске и Србије је ишло у Грчку током ратних збивања. У организацији је учествовао Црвени крст, а доста је помагала грчка црква и наша свештена лица и епископи.

„Они имају дио података, а дио података има и Црвени крст. Тачан број не постоји. По нашим сазнањима из Републике Српске је најмање 2.500 ђеце боравило у грчким породицама, а тај број је вјероватно доста већи. На основу реакција Грка и Срба током првог дана када смо објавили ову акцију већ видимо да постоји већи број породица него што смо мислили.“

 

 

По подацима на сајту Црвеног крста Србије, који је од од 1993. до 2011. године у сарадњи са грчким Црвеним крстом организовао боравак ђеце у грчким породицама, овим програмом је током 18 година било обухваћено преко 18.000 ђеце из Србије, Републике Српске, Црне Горе и Републике Српске Kрајине. „Програмом опоравака била су обухваћена ђеца која су у рату изгубила родитење, ђеца избјеглице, ђеца смјештена у хранитељске породице, ђеца нестали и киднапованих на Kосову и Метохији и ђеца из социјално угрожених породица израста до 8 до 16 година,“ пише на сајту Црвеног крста.

Двојица наших саговорника са почетка приче подржавају акцију Представништва Српске са сједиштем у Солуну и слажу се да је то најмање што се може урадити како би се Српска одужила пријатељској Грчкој.

„Нажалост, нисмо богата земља и материјално не можемо помоћи Грцима, као сто су то они учинили за нас. Али, можемо барем исказати захвалност за све он сто је грчки народ учинио за бројну ђецу и породице у Републици Српској. Мислим да би се у могло размислити о томе да се у знак захвалности грчком народу подигне споменик,“ рекао је Зоран Пајчин.

Милко Живак се слаже да је вријеме да се Грчкој упути захвалност, не само од стране људи који су боравили тамо: „Сада је ред да то званично учини наша држава.“

У Представништву РС из Солуна отворен је позив: „Подијелите своју причу са нама, помозите нам да ове приче остану записане, тако да их нико никада не заборави!“

(Наставиће се)

 

mondo.ba