
Осамдесетогодишња Мара Вучић, која је прије рата живјела у Мостару, још тражи сина Жарка, који је нестао 20. јуна1992. године. Стиже је, каже, старост и немоћ који додатно буде страх да неће дочекатит да га достојно сахрани.
– Имао је 22 године, таман ослужио војни рок, отишао из куће и никада се није вратио и до данас ме нико није ни контактирао ништа, само сам дала ДНК – каже Вучићева.
Иста судбина задесила је Ћурђу Зубац, Љубицу Вукобрадовић и Аљонку Џелетовић, које већ 34 године трагају за најмилијима. Вријеме не умањује, него само појачава тугу и бол.
– Tражим супруга Милована Зубца који је нестао 92. и до данас не знам ништа о њему – наводи Зубац.
Породице никада неће престати трагати за посмртним остацима својих сродника. Институције БиХ , кажу, споро раде, јер се чека три деценије да процесуирају починиоце, иако су достављени бројни докази. Породице једину шансу виде у враћању процеса тражења несталих на ниво Српске.
– Зато тражимо и оснивање канцеларије која би се бавила овим питањем и на тај начин би могли рећи да смо ствар вратили у своје руке, као што је то било 2008. године када су на томе радиле ентитетске комисије – каже Исидора Граорац предсједница Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске.
Никола Перишић члан Колегија директора Института за нестале особе БиХ наводи да не евиденцији несталих има 81 особа.
– Према подацима то су били стари и немоћни људи и жне над којима је направљен тежак злочин иако има мало релевантних података и тешко се дође до њих Институт настоји рјешавати ово питање – додаје он.
Јун 1992. године добро памте Срби из долине Неретве, када је у свега неколико дана убијено, нестало и у логоре одведено око 430 Срба. Спаљено је тада све српско, па и оно најсветије Саборна црква Свете Тројице, симбол Мостара, која до данас није у потпуности обновљења.
Аутор: РТРС
Срби из Коњица Srbi iz Konjica