Срби из Коњица Srbi iz Konjica
НЕЂО Т. СИМИЋ
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
У посљедњих тридесетак година, што у новинама и часописима, што у књигама о Родокрају, писао сам о људима који су, посљедње деценије двадесетог вијека, сведени под заједнички именитељ – избјеглице! Ријеч тешка, за многе неразумна, али упечатљива и присутна скоро на свим просторима бивше Југославије. А када се једном понесе то име, проћи ће генерације и генерације а неће га се ослободити…
Мало, баш мало сам писао о људима који су закратко осјетили избјеглички живот и, схвативши тегобу те ријечи, вратили се у свој Родокрај, на своју прадједовину, на своје огњиште, на свој кућни праг који никада не може бити толико висок да се не може прекорачити као онај у туђој кући, у избјеглиштву…
Један од таквих повратника је и Неђо Т. Симић, из села Борци код Коњица на сјеверу Хењрцеговине. И, ево, он је међу првим о којем ћу оставити писану ријеч о његовом повратку свој Родокрај из избјеглиштва…
Посјетио сам га на Илиндан 2024. године. Након Свете литургије у селу Чичево, била ми је згодна прилика да са коњичким парохом, јерејом Бранимиром Боровчанином, послије 29. година видим познатог и вриједног домаћина Неђу, који већ 25 година, као повратник, живи у својој кући, на својој земљи, у свом шљивику и на свом Крстацу, знаковитом називу борачког засеока…
Чим сам закорачио у Неђино двориште, дочекаше ме два ухрањена шарпланинца од којих би се сваки ненамјерни посјетилац препануио и устукнуо пред њиховин налетом…
Али, изгледа да вјерни чувари Неђиног огњишта, дворишта и ширег околиша, распознају људску добронамјерност, па ми се одмах почеше умиљавати око ногу и заскакивати на прса и рамена… Неђин син Гојко, илити Брацо, како га сви од милоште зову, упозорава ме да се не бојим јер, како рече, „да они по мирису разликују човјека од нечовјека!“. И страх је наједном спласнуо…
Поздрављам се са Неђом. Гледам га. Још увијек висок и прав за своје године, лица чистог, са понеком бором и старачком пјегом, погледа чиста и искрена… И даље је, као и прије, памтљив и разуман, весо и добростив. Једино му мањка чуло слуха па се разговор мора повећати за коју октаву.
Ту је и његова кћерка Малина, те четворо унучади, исто толико праунучади, али беба, прапарунука Уна, која ће наредног дана, односно 3. авгутса, бити крштена и храму Светих апустола Патра и Павла на Борцима…
Неђо се радује мојој посјети. А како и не би када смо се човјечански гледали и дружили пуне четири ратне године, доживљавали и преживљавали све оно што нам је рат наметао или одузимао… Зачас се присјети и мог оца Симе и каже да је на њега оставио веома лијеп утисак, иако су се мало познавали…
Разговор са домаћином Неђом, човјеком који је увијек био препознатљив по својој гласности и отворености, чија ријеч није била загонетна, већ јасна, отворена и помало бритка, почео је спонтано, без мојих одабраних питања… А када је људски живот богат и пуно доброте, или наметнутих и трпљивих тешкоћа, онда се прича о таквом животу одвија сама од себе, само је траба знати слушати и пратити.
Неђо се родио баш давно, далеке 1929. године! Дакле у вријеме владавине краља Александра Карађорђевића чију је владавину, као дјечак, добро упамтио.
Када му је било годину и по дана, умро му је отац Тодор. А када је напунио седам година, остао је и без мајке: преудала се! Захваљујући стрицу Гојку, Неђо се одгојио и одрастао у његовој кући. Крстиња, његова сестра, је отишла са мајком. Убрзо се и она вратила стрицу јер јој је код очуха живот постао неподношљив.
А живот је текао даље…
Још као млад, Неђо је заволио дрво. А како и не би када је, нарочито у то вријеме, подручје Борака обиловало разноврсном шумом која се могла експлоатисати као техничко дрво. То је Неђу и понукало да се, осим земљорадњом, почне бавити и уноснијим послом, односно, резањем грађе.
Набавио је тзв. мобилну пилану, илити у народу познату као бренту. Онда је посао и живот опет кренуо боље и даље…
Након Дејтонског споразума 1995. године, рат у Босни и Херцеговини престаје…Али долази други вид борбе, борбе за тражење нових станишта и борбе за преживљавање у избјеглиштву.
Неђина супруга Радојка се зауставила у Билећи, а он је, са већином Борчана и избјеглих Коњичана, продужио до Вишеграда, града којег су му, преговоривачи за пресељење са Борака, представљали сличном Коњицу, јер има ријеку Дрину као Неретву, те ћуприју као стари мост у Коњицу!
Неђо је на вријеме схавтио да од те сличности ријеци и ћуприји неће имати никакаве користи, те да ће му убрзо почети недостајати херцеговачко небо и жежено сунце под којим се одгојио.
Вратио се у Билећу и одмах „укључио“ своју бренту…
Али…
Након непуне четири године проведене у избјеглиштву, Неђо се са супугом Радојком вратио на Борке! А син Гојко, илити Брацо, са породицом отишао у Требиње…
Био је 3. мај 1999. године. Сунчан, прољетни дан, све на Борцима озеленило и процвјетало што је било за цвјетање…
Кућа девастирана, без струје, воде и основних потрепштина, али је његова! Праг прко којег сада прелази је праг на његовим вратима…. Па и та окућница…Све је његово као и прије четири године. Бар тако изгледа на први поглед. Поготово за онога који не зна које све муке очекују Неђу Т. Симића, Србина, усамљеног повратника у Федрацију Босне и Херцеговине и гласноговорника за повратак и осталих Борчана…
И чим је закорачио на своју дједовину, Неђо се одмах суочио са два проблема која су долазила из два различита исходишта: један је из муслиманског, а други је из српског! Тако се наш добри домаћин Неђо Т. Симић, Србин, послије 70 година проведених на Борцима, зачас нашао између двије ватре са различитим пламеним језицима, али једнако прже и боле…
Мислимани сикћу и попријеко га гледају као новог уљеза на њихов посјед, иако је катастар на Неђиној страни… Од неких долазе и пријетње. Ипак, има и оних разумних, који му прискачу у помоћ. Чак, ради његове безбиједности, ноћују у његовој кући и штите га…Послије годину дана добија и струју… Живот се поново враћа у Неђину кућу… Повратничке муке спалшњавају. Велику подршку због чина поввратка добија од сада благопочивших владика Атанасија и Амфилохија…
Али, с друге стране, оне српске, са које се надао да неће бити злих језика, већ људске и солидарне подршке, стизале су осуде што се вратио на своју дједовину, што обрађује своју земљу и приходује са своје земље… У ствари, што се вратио међу муслимане… Гласови су у почетку били јаки, баш јаки, јетки и запаљиви… Ипак, времено, и ти су гласови утихнули као и хук планинског поток када се дочепа равнице…
И тако…
Неђо Симић у својој 95. години, сједи раскомоћен и безбједан испред своје куће на Борцима, наспрам себе погледује на Борчевину, или Ормањ, па на Попратине или Влачег…А када се мало окрене, ужива у питомини врхова гордог Прења, односно Борашнице, Крстаца и Вина… Сваки тај топоним, односно земни знак, подсјећа га на младост, али и на људе Борчане којих више нема ту… Или су помрли, или су у неким новим стаништима у којима прижељкују да бар у сновима виде оно што Неђо Симић уживо гледа сваки дан…
Супруга Радојка је умрла 2020. године. Редовно га обилази син Брацо и кћерка Малина…
Послије два сата угодног разговора у испијања расхлађене ракије шљивке у изворској води, растајемо се…
Рекох му:
„Домаћине Неђо, видимо се догодине за Патровдан!“
„Акобогда, акобогда, акобогда!“, утроји Неђо Божје давање…
