Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
На овом мјесту, писати само о другима, а коју ријеч не рећи о себи, помало би личило на скрибомаску скромност! Зато ћу овдје, и под овим насловим, оставити мањи траг и о себи, односно о једном мом поступку који није баш за похвалу на сва уста, чак је за мању осуду. Али, била су то дјечја посла!
Прича је кратка, а засигурно заврјеђује да се нађе међу ликовима нашег Родокраја.
А, ево, о чему је ријеч.
Колико сам, још као клинац, волио описивати људе и биљежити догађаје, најбоље ћу показати на примјеру, још из времена када сам био шести разред основне школе у Коњицу. Дакле, већ тада сам почео да посматрам људе око себе, запажао неке појединости које су промицали другим мојим вршњацима.
Враћајући се са групом ђака из школе, надомак врха Сухог дола, од Коњица према селу Загорице, код мјеста Мале окуке, сусрели смо Перу Рајича, старијег човјека, из сусједног села Дубравице. Иначе, Перо је био скроман и тих човјек, гледао је само своја посла. Остао је упамћен као добар домаћин међу комшијама Рајичима.
Перо је водио свога коња Зекана и ишао је у Коњиц, највјероватније ка купи мјесечне потрепштине за кућу. Као и сваки добар домаћин, Перо је био пристојно обучен: носио је кожну капу (коју смо звали шкрљак), сукнени, црни капут, бијелу кошуљу од ботуне, плаве рајхтозне, бијеле вунене чарапе и опанке „Бата“ производње… За собом је водио зекастог коња са празним арарима на самару…
По обичају, културно смо га поздравили, нашта је и он лијепо отпоздравио. Али је у мени, зачас прорадио онај радознали нерв који ће ме пратити цијелог живота. Застао сам и започео овакав разговор:
– Извини, комшија Перо, нешто бих те питао. Да ниси гдје, успут, срео једног човјека са кожном капом на глави, носи црни, сукнени капут, у бијелој је кошуљи од ботуне и плавим рајхтознама, са бијелим вуненим чарапама и опанцима „Бата“ производње, води бијела коња Зекана са празним арарима на самару?!
Старина Перо (нека му ја лака црна земља!), не часећи часа, сталожено, али гласно и јасно рече:
– Нисам!
Ми смо праснули у смијех, а Перо је продужио још три-четири корака, таман толико док је све то што сам ја набројао на себи избројао, нагло је застао, окренуо се према нама и љутито повикао:
– О, ћаћу ли ти твога! Чији си, чији си…
Наравно, када се то обзнанило по селу (већ исто вече), због таквог понашања према комшији Пери Рајичу, добио сам пристојне батине!
На моју жалост, ни Перо, ни било ко другу, није могао ни помислити да то није била никаква моја провокација, већ обичан покушај „увјежбавања“ моћи запажања у – пролазу!
