Ликови из мог Родокраја : „НЕЋУ ЂУРУ, ХОЋУ СТЕВУ…“

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

 

За причу која слиједи, изгледа, најбоље је и мјесто гдје се с нарочитим разлогом могу примијенити ријечи из „Горског вијенца“, нашега Петра Петровића Његоша:

„Ћуд је женска смијешна работа,

не зна жена ко је какве вјере,

стотину ће промијенити вјера,

да учини што јој срцу жуди.“

Јер, Јања Калем из села Борци код Коњица, удато Живак, направила је мало више него „смијешну работу“ приликом своје удаје! Иако, засигурно, Јања није ни чула за „Горски вијена“, нити за наведене Његошеве ријечи,  али их је својим поступком приликом удаје животно и те како навела и потврдила! Колико је то био зачуђујући потез саможиве и  необично живахне дјевојке, говори и чињеница да је и београдска „Политика“, те давне 1934. године, писала о Јањином дјевојачком несташлуку!

 

 

А прича о Јањиној удаји почиње овако…

Није познато како и гдје се Јања упознала са наочиглед пристојним и виђеним момком Ђуром Ј. Живаком из загоричког засеока Смихоља код Коњица. Углавном, након краћег ашиковања, Јања је пристала да се уда за Ђуру.

Изгледа, и Јањи и Ђури се одвећ журило, па је свадба убрзо уговорена по старом, традиционалном обичају….

С јесени, одмах иза Митровдана, те 1934. године, када се свадбе и уговарају, петнаестак сватова, са оседланим и ухрањеним коњима, из Смихоља се упутило на Борке да доведу испрошену Јању Калем. Кренули су зараније, јер је требало прећи око двадесетак километара да би стигли до Јањине куће.

А дан је био нимало сватовски! Тмуран и одвећ кишовит!

Међу сватовима, свакако, била су Ђурина рођена браћа, Стеван и Обрен. Стеван је по сватовској „формацији“ требао да заузме мјесто дјевере поред младе…

Послије дужег и напорног путовања, сватови су стигли у кућу Јањиног оца, Ристе. Кад су се мало огријали и раскомотили, почело је наздрављање и сватовско пјевање за добробит и успјешност брака између Ђуре и Јање…

Весеље је трајало до ујутро… Али, нико није могао ни наслутити шта би се мого десити у наредним сатима. Наиме, када је Јања изашла пред сватове и угледала свог дјевера Стевана, у њеном срцу је дошло до „праска“ такве јачине да се одмах, на први поглед, заљубила у свог дјевера! Учинило јој се, при слабој јутарњој светлости, да је Стеван кршнији и виђенији од њеног изабраника Ђуре.

(Додуше, Стеван је заиста био кршан момак. А уз то, био је одвећ глагољив, да би могао сваку дјевојку завести и приволити је да, тако заведена, сједне у његово крило!)

Јања није могла да одоли а да не учини „оно што јој срцу драго“. Одлучила је да погази ријеч коју је дала Ђури. Чак би, чинило јој се у том тренутку, могла промјенити и стотину вјера, само да се приклони дјеверу, односно Стевану! Што је више гладала Стевана, срце јој је све јаче лупало и усковитлавало њену дјевојачку душу… Ипак, никаквим спољним знаком није одавала своју набрзину удешену љубав према Стевану, нити намјеру како да га придобије за своје срце. Мудро је ћутала, и смишљала прилику када ће то да објелодани и оствари…

Сватови су напокон кренули из Ристине куће. Испраћени су  пуцњавом из „танких“ пушака и громогласним пјевањем сватовских пјесама… Све је личило на срећну Јањину удају…

Када су се спустили низ стрмину брда Врабач, и дошли у хумнији дио коњичког предјела уз ријеку Неретву, киша је почела још више да пада. Нико није ни слутио да ће се нешто догодити што је и данас, након девет деценија, остало запамћено у народу коњичког поднебља…

Код мјеста, гдје је неки Бего, можда баш из љубавних разлога, скочио у велики дубоки вијер у Неретви, па то мјесто прозваше по његовом имену, Бегфин вијер, наша Јања искористи тренутак дјеверове непажње и наједном, искочи из седла и бућну у набујалу Неретву! Збуњени и покисли сватови се скаменише од необичног призора. А Јања, увидјевши да је вода одвећ хладна и брза, а сватови још увијек стоје као укопани, поче да кука и запомаже. На њену срећу, успјела је да дохвати грану неке врбе и ту се зауставила.

Када су се сватови мало прибрали и видјели шта се дешава, потрчали су према Јањи у намјери да је што прије извуку из воде.

Но, тек тада настаје драма!

Иако јој је само глава вирила из набујале и хладне Неретве, Јања је, још увијек сабрана и свјесна, почела да невеселим и збуњеним сватовима поставља „услове“:

„Хоћу да се удам за Стевана, нећу за Ђуру. Ако не пристанете на моју жељу, пустићу се низ хладну и мутну Неретву, па ме онда носите на души!“

Није остало запамћено ко је тачно био главни „преговарач“, али се зна да су „преговори“ били мучни, тешки, а богами, и дуги! А за све то вријеме, Јања се копрцала у хладној Неретви. Напокон, сви су пристали на Јањине „услове“ – и сватови, а и Стеван!

Ионако покисли од јаке јесење кише, сватови су још „покислији“ кренули пут Загорица и Смихоља. Али, сада, без нарочито веселе сватовске пјесме и вриске, или шемлучења из „танких“ пушака…

Није баш потпуно остало запамћено како је Ђуро, несуђени Јањин младожења, одреаговао када је чуо (а и видио) да му је изабраница Јања узела руку рођеног брата Стевена. (По тадашњим обичајима младожења није ишао са сватовима. Невјесту је чекао код куће!) Је ли се ражалостио, или је остао равнодушан, о томе се касније никада јавно није изјаснио.

 

Углавном, Јањина удаја се завршила тако што се те вечери нашла у Стевановој ложници умјесто Ђуриној!

Одмах након те сватовске папазјаније, настала је и гусларска пјесма која је и до дана данашњег остала запамћена у народу. Навешћемо један стих:

 

„Узе Обрен кукачу амбрелу,

да извуче своју драгу неву!“

 

Оно што засигурно знамо, Ђуро није пуно чекао да нађе другу, поузданију изабраницу. Отишао је до села Спиљани и зачас испросио руку врсне дјевојке из познатог српског рода Вукосава.

Јања се родила 1916. године. У браку са Стеваном изродила је петоро дјеце: кћер Бору и синове, Чедомора, Борислава, Властимира и Јордана.

Умрла је у Требињу 2006. године гдје је и сахрањена.