Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
У мом Родокрају, а ријеч је о земљописном подручју Коњичке општине до 1992. године, рађали су се и одгајали хајдуци, устаници, солунци, подвижници, хероји и истински борци за слободу… О њима се понешто и зна. Нажалост, не довољно и не толико јавно! Међутим, постоје и они ликови (а њих је више!) који су још за свог живота оставили лично знамење да их надолазеће генерације помињу. Истина, они се не налазе ни у једним читанкама, нити има икаквих писанија о њима…А док су живјели, код свеколике коњичке свјетине су била пуна уста њихових марифетлука и догодовштина, баш као и код оних радозналаца – како према југу, све до Мостара, тако и према сјеверу, све до Сарајева… Међутим, народ овим људима скоро никад није помињао властита имена, већ само њихове надимке. И не само то. Заиста их није интересовало гдје, када и од кога су рођени, или гдје и како су завршили свој раскалашени живот.Само је памтио и препричавао њихова (не)дјела, увеличавао их, али и успут додавао неке непровјерене чињенице да би приче о њима добиле оне облике у чијем се центру назирала људска фантазија…
За ову причу, поштовани читаоче, одабрали смо једног лика из мог Родокраја који је живио у мом ужем завичају, односно на Хуму, засеоку села Загорице.
Он је, још за живота, био познат по свом надимку- Јаго! Тако му је крштено име и породично презиме било потпуно скрајнуто из прича о његовим живописним несташлуцима.
Нажалост, нема било каквог документа из којег би могли сазнати годину његовог рођења. Судећи по ономе што је чинио и у каквом је времену живио, Јаго би могао бити рођен средином друге половине деветнаестог вијека. На рођењу је добио име Обрен. Право, тврдо мушко и српско име, каква су се мушкој дјеци и давала у то вријеме!
Дакле, у овој причи је ријеч о Обрену Шарану, званом Јаго!
Засигурно се зна да је Јаго био необичне физичке грађе: висок, скоро два метра, широких рамена, мало повијеног носа, зелених очију, кудраве смеђе косе, јаких обрава и необично чекињастих бркова и препланулог тена. А када би се насмијао, игледало је да му се у устима налази ниска чврсто повезаних бисера…Кажу, такође, када би се Јаго појавио о неком црквеном празнику у порти цркве Светог Василија Великог у Коњицу, сва свјетина – и старо и младо, и здраво и болесно, и женско и мушко – би застала и криомице, „испод ока“ смотрили Јагу који би се, свјестан свог физичког изгледа, своје снаге и мангупског умијећа, само смјешкао и задовољно шеткао около, час погледујући у лијепе и стидљиве дјевојке, час у снаше, опуштенијег и комотнијег понашања…
Мало је зачуђујуће, а остало је запамћено, Јаго је био одвећ ћутљив лик. Мало би причао. Више би се смјешкао. Због тог његовог природног осмијка на лицу, тешко је било наслутити, или правилно процијенити, на шта је Јаго у тренутку спремна: на каву кавгу, или неку разоноду!
За ову причу, из мноштва Јагиних догодовштина, одабрали смо двије.
Јаго се био запослио код неког Јевреја у Коњицу. И вриједно је радио. Али, након четири мјесеца штедљиви и шкрти Јевреј уручи Јаги папир на којем је писало – отказ! Он то прими веома смирено и, чак, с осмијком на лицу! Таман, када је Јевреј помислио да се ствар свршила мирно и без икаквих непријатних посљедица по њега, Јаго га наједном шчепа за крагну од сакоа, подише увис, скоро до плафона, и тресну га на под…Како први, тако други, па и трећи пут!
Јевреј зајаука и закука као сиња кукавица. Поче да преклиње Јагу, да га више не треска о под. Забадава! Јаго не прекида. Види Јевреј да му нема спаса, па молећивим гласом промрмља да ће папир са отказом појести само да га пусти! И још га замоли да никоме не прича шта се десило између њих двојице, да му се не квари углед међу осталим Јеврејима у Коњицу. Јаго је, кажу, прихватио Јеврејев приједлог, али је послије неколико дана, сам напустио преплашеног Јевреја, а немили догађај одмах испричао у оближњој кафани…
Већ смо напоменули да је Јаго био допадљив лик за жене. У народу се дуго, све до данашњих дана, препричавала један Јагина љубавна згода. Наиме, у Турији, селу надомак и јужно од Коњица, живјела је нека љепотица Анђелка Шимуновић, заносних и набреклих груди, похотна погледа, а усана као двије зреле мостарске аршламе. Била је стално жељана љубовања. Анђелка је имала брата Ивана који је у Коњицу, и околини, био познати кавгаџија. Отуда су се момци, удварачи, ријетко усуђивали да приђу Анђелки, а камоли да с њом штошта љубавно зборе. Међутим, Иван за Јагу није представљао никакву препреку, па је често, додуше, само у ситне ноћне сате, посјећивао Анђелку у њеној одаји у Турији. Иван је однекуд сазнао за Јагину наваду и насладу, па одлучи да га убије.
У то вријеме, у насељу у Сухом Долу, постојала је једна позната бећарска кафана коју је држала извјесна Мара Јелић. Ту би Јаго, прије него што би кенуо према селу Загорице, стално навраћао и заливао се рујним вином.
Знајући за Јагино свратиште, Иван покупи неколико својих другара и наврати у кафану код Маре у намјери да га убије.
Баш тог дана, Јаго је мирно сједио у једном ћошку и сладострасно испијао окињачу рујног вина. Иван га лијепо поздрави и рече Мари да му донесе још једну оку. Јаго му се захвали и зачас је попи. Иван поново наручи другу оку, у увјерењу да ће га вино омамити, па ће га тако лакше савладати. Авај! Јагу је само вино развеселило, па сам себи поручи још једну оку вина.
Наравно, Јаго је знао шта Иван спрема и само је чекао моменат када ће насрнути на њега. Мало понапит, Јаги се одуљило чекање, па сам крене на Ивана и његову дружину. Зачас их побаца по поду кафане, те поново сједе за сто и настави испијати вино. У то жандарми улетише у кафану и зачуђено упиташе Јагу, шта се десило. Јаго им је мирно одговорио да су се понапијали и сами попадали по поду! Из страха да ће га други пут докрајчити, Иван потврди Јагину причу и са дружином срамотно напусти кафану.
Нагађало се да је послије тога догађаја Јаго комотно и без скривања, или страха од Ивана, одлазио на љубовање код Анђелке у Турију… (Такође је потврђено као истина да се Анђелка није удавала, и да је на самрти шапатом дозивала Јагу!)
И тако…Јаго је проводио вријеме и стално живио на ивици између добра и зла, често више корачајући према злу.
Оно што га је натјерало да напусти своје родно мјесто и Коњиц је убиство неког муслимана о Илиндану на теферичу у Казиним Барама код Осеника у Босни. Тог датума, односно 2. авуста, у непосредној близини се одржавају вјерски скупови Срба и муслимана. Не зна се тачно због чега је тај несрећни муслиман стао „на жуљ“ нашему Јаги, па је Јаго, без пуно размишљања, потегао нож и убио га на сред ледине. Након тога, Јаго је, исте вечери, побјегао у Србију.
Недуго потом, прочуло се у његовом родном Хуму, засеоку села Загорица код Коњица, да је стигао до Ковина. Онда су, наједном, усхале све информације о Јаги…Тек седамдесетих година прошлог вијека, неко је у село донио глас да се Јаго никада није женио, и да је умро као самотњак и у тешкој биједи у Ковину.
Нажалост, баш као што се дешава већини бећара и раскалашених пустахија, не зна се за Јагино гробно мјесто, па му нико, од његових даљих потомака, ни свијећу на гробу не може да упали…
Ако ишта, то је Обрен Шаран, звани Јаго, заслужио!
