ЛИКОВИ ИЗ МОГ РОДОКРАЈА : ЧОВЈЕК ВЈЕРЕ И ВЈЕРОВАЊА

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Ако би се међу Загоричанима (а, богами, и у читавој коњичкој регији) бирао човјек по посебној препознатљивости, нарочито по изгледу, вјери и вјеровању, онда би то засигурно био Ристо Т. Живак, или мање познат по надимку – Телебакушић. (Баба му је била од из породице Телебака из Бијелог Поља код Мостара). Лице су му украшавали дуги, тамносмеђи његовани бркови, танко запредени на крајевима као да ће их прести на вретено!

Родио се као најстарије и једино мушко дијете од оца Тодора и мајке Савке, 1929. године у загоричком засеоку Смихоље. Читав радни вијек провео је радећи на жељезници, на возовима уског, па широког колосјека – од Коњица via Мостара, до Плоча, некоћ Кардељева, и назад!

 

 

Његовом лицу, руменом и четвртастом, баш је одговарала („стајала“ је), тамноплава унформа и качкет којег би, често, замјењивао дубоком, до изнад обрва, намакнутом шубаром коју је носио када би, о годовинама, ишао у цркву на богослужење, или коме на славу или свадбу.

Ристо је био изразити вјерник. То је нарочито било очигледно у средини која је по том питању живјела у осредњости. Понашао се хришћански, у кући и ван ње.

Али, није ту крај приче о нашем Ристи Телебакушићу! Остало је да се каже и оно чиме се, ама баш нико од Загоричана не може похвалити. Оним што је он умио и знао: то је говорење здравица о слави или свадби!

Ријечи које би изговарао док би наздрављао, и изглед и став који је при томе имао (а бркови су имали веома битну улогу!), доводио је људе до кратког или одузетог даха, у стање потпуне мирноће и укоченог погледа. А није то Ристо говорио ни одвећ дуго, ни одвећ кратко. Таман толико колико треба да се до краја, без остатка, саслуша и одгледа. Ријечи из његових уста су излазиле као да нису научене наизуст, већ се ту, пред свима, саме од себе стварају, па осликавају гозбу, свечаност и расположење присутних. Тако изговорене, могле су да личе само на голу истину!

И личиле су!

Остајући досљедњи у пракси небиљежења својих обичаја, нико од Загоричана није записао ниједну Ристину здравицу. Ако је и нека остала запамћена, вјероватно је присвојена као „ауторско дјело“ онога који је данас говори!

Ипак, то може бити само лоша копија!

Оно што сам ја успио да сачувам, са посебним поносом и пијететом према Ристи Т. Живаку – Телебакушићу, остављам као траг и сјећање нашим нараштајима, траг којим би требало да иду напријед, а сјећање да га дуже памте.

Да погледамо дио Ристине здравице коју је, најчешће, говорио о слави:

 

Прва чаша: „Помози Боже, весели Боже, помого нам Бог и данашњи свети (изговара име светитеља) био на помоћи, акобогда! Овом ћемо првом чашом, коју ми наточи брат домаћин, наздравити са срећом и нека нам Бог да свима срећу, радост и здравље. Гдје год се прва чаша точила и пила, свака се добра срећа вила и међ` нама десила данас и вазда, акобогда! Срећно нам дружење и састанак, а сретан нам био и вазданак, акобогда! Све ћемо у име, Бога, и празника дома овога и крснога имена (изговара име светитеља) којег је дочекао брат домаћин ове године, да Бог да и догодине, и много њета и година, акобогда! Здрав си десни друже а помози Боже, да пијемо да се веселимо, Бог нас мио вазда веселио. Здрав` да си брате домаћине, све ти било здраво и весело, вазда има`о вина и ракије и људи оваквије. Родила ти пшеница бјелица, акобогда. Краве ти се телиле, волови ти букали, овце ти се близниле, коњи ти се играли, акобогда! Здрв` да сте сви редом под овом кућном гредом!

 

Друга чаша: Помози Боже повесели Боже. Гдје год се друга чаша точила и пила, свака се добра срећа вила међ` нама, данас и вазда, акобогда!Прву писмо за бољу срећу, овом чашом другом за љубави дугом, акобогда! Нека нам Бог да благослова и здравља. Здрав` да си домаћине куће ове и весеље ти у дворове. Живјели драги гости, лијево и десно. Часнога ми крста, попићу је до малога прста!

 

 

Трећа чаша: Помози Боже, весели Боже… Прву писмо у добри час другу у бољи час оба часа добра па нам помогла. Овом ћемо чашом трећом, с најбољом срећом, наздравити у име Бога и свете Тројице, Српске помоћнице. Гдје се Света Тројица помињала ту и помагала, руку нам додала, муке не дала него на праведни пут навела и намјерила као срећне и Богу миле јунаке, акобогда! Ако ми Свету Тројицу заборавили, било у калу, било у страху, било у каквим мукама, или у душманским рукама, Света Тројица нас никада не заборавила него нам вазда на помоћи била. Здрав си десни друже а помози Боже.

За домаћинскога примка и напретка, да нам је брат домаћин здраво и весело, да сједи у дому и да ради о добру. Домаћин нам примакао чашом и ракијом, послужио нас пивом и јестивом, нека Бог њему врати: здрављем и весељем, житним рођењем, синовским обрадовањем. Примакло му љето, родило му жито, жив му био ко му је мио. Фала ти, брате домаћине. Вазда ти био у сваком добру први, а никад последњи, вазда примицао а никад узмицао. Вазда био у примку и напретку. Вауда ти кола ишла узбдо, и никада не изашла на брдо!  Примакао ти во на тегу, коњ на путу, чобанин на паши, десна рука у кеси… Пчеле ти се ројиле, краве ти се телиле, а овце близниле. Бог ти дао рода и берићета а Крсна ти слава на помоћи била. Долазили у твој дом јаки и нејаки, долазили ти српски свештеници и калуђери, у твоме дому водицу свјештавали, дјецу крштавали, младенце вјенчавали, књиге читали, Богу се молили, закон српски творили, а Бог мого па теби и твоме дому помого. Нека ти Крсна слава буде на помоћи као и свој браћи Србима, Боже дај! Е, шта бих још даље већ да је попијем до дна, Бог нам свима дао здравље! Живјели, браћо Срби!“

 

***

 

Ето, тако је чаши „зборио“ наш Ристо, још и боље од овога што је запамћено и написано.

Ристо је био ожењен Гроздом Андрић из села Бијела код Коњица. Изродили су троје дјеце. Кћерке Душанку и Бранку, и сина Панту који је погинуо на Борцима 1993. године.

Ристо је умро релативно рано. Далеко од свог родног Смихоља, засеока села Загорице, у избјеглиштву, на Фрушкој гори 2001. године.