Прича из мог Родокраја : Двије сахране Милоша Б.

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Ову причу казивао нам је Јово Шмркић, иначе познати српски бизнисмен које живи на релацији Зрењанин-Орловат-Београд, а рођен је у Чичеву код Коњица прије 68 година.

Постоје два јака разлога да се ова прича нађе на новинским ступцима, или на бјелини електронских медија. Први, јер је одвећ несвакидашња; други, што је извјесном Милошу Б., послије много перипетија, а и прохујалих година, испуњена жеља да буде сахрањен у свом родном селу Потоци код Мостара.

 

 

Али, пођимо редом…

Милош Б. се родио 1906. године у Потоцима, у Херцеговини, гдје је живио све до 1992. године, односно до времена када је Мостар, али и читаву Босну и Херцеговину, захватио „ратни поводањ“. Милош је, као и већина Срба, морао да напусти своје родно огиште и сву љепорту свог завичаја. И што му је било најтужније, морао је да напусти и гроб своје супруге Маре.

Док је напуштапо воје Потоке, окренуо се неколико пута и, са сузама у очима, тихо, скоро нечујно, прозборио себи у браду: „Даће Бог, па ћу се вратитити у своје Потоке, жив или мртав!“

Милош се најприје обрео код своје ближе родбине у Новом Саду. Али закратко. Ња његову срећу, имао је солидну пензију, која је износила таман толико да, без остатка, може плаћати смјештај у старачком дом у Ади, у Сјевернобанатском управном округу.

А живот у старачком дому за Милоша је био одвећ отуђен и пуст. Сањао је своје Потоке и небо изнад њега… Сањао је и своју супругу Мару којој би, да може, тако радо упалио свијећу на њеном гробу…

Неколико пута је говорио својој родбини да би се радо, и са велики жаром, вратио у Потоке. Мислио је, души би му лакше било, а тијело би му постало живахније… Али, нажалост, у то вријеме, за било какав повратак избјеглица, вријеме није било сазрело.

И тако, живећи од данас до сјутра, мисао о његовом повратку у своје родно мјесто је потпуно усахла. Уто, након шест година, дошла је и смрт. Како и доликује, родбина је Милоша сахранила на гробљу у Ади…

И тако…. Вријеме је пролазило, а Милошева родбина, упоредо с тим временом, све се више присјећала његових ријечи, односно жеље да буде сахрањен у Потоцима.

И одлучише да, послије доста година, испуне његову жељу!

Али, не лези враже! Процедура око повратка Милошевих посмртних остатака је толико била компликована да је родбина, бар за уши и очи околине, одустала од те идеје.

Ипак, његови рођаци из Сечња су имали свој скривени план!

Обратили су се Мјесној заједници да добију дозволу да пренос посмртних Милошевих остатака, односно да га ексхумирају и поново сахране у гробљу у Сечњу у којем има доста сахрањених Херцеговаца, па да је бар међу својима!

 

 

На дозволу нису пуно чекали.

Ексхумирали су Милошеве посмртне остатке, ставили их у лимени сандук, па у дрвени и, правац – Сечањ! Али не на мјесно робље већ у једну полумрачну просторију, заклоњену од погледа радозналог свијета. Отворили су сандук и Милошеве посмртне остатке пажљиво, у ланеним крпама, положили у двије повеће путне торбе, увили их у ћебад и ставили на задње сједиште путничког аутомобила. Без икаковог путног налога, или дозволе о „превозу осјетљиве робе“, кренули су према Потоцима код Мостара!

Неизвјесност је трајала десетак сати! Онда је из Мостара јављено да је Милош без икаквих проблема, на дугом путу, „срећно стигао“ у своје Потоке и да ће већ сјутрадан бити сахрањен поред своје супруге Маре, на хецеговачкој земљи…

Кажу, да је на другој сахрани Милоша Б. било више народа него на првој! А већ одавно, у Ади и Сечњу, нико не спомиње Милоша Б.

Ето, тако се затворио један животни круг.