УБОЈИТИ МЕТАК НИКОЛЕ Ђ. МАГАЗИНА

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

Никола се родио у сиромашној сељаачкој породици 1884. године у селу Загорице, на земљи која једва и траву на себи храни, а камоли човјека и његову породицу. Отуда тај дио села, по некој аналогији, и носи назив – Просина! Налази се на самој југоисточној граници од Загорица, гдје се село неназначено спаја са атаром села Дубравице које је настањено католицима.
Никола није био нарочитог раста. Спадао је у ред оних људи за које се може рећи да су више „омањи и окретни“, неголи да су „високи и јаки“. Сувоњав, са избораним лицем и риђим брковима, одавао је утисак мирног и повученог човјека. У селу је био препознатљив по црној, од ношења излизаној шубари на глави, и увијек обавијеним црвеним шалом око ушију! Обучен у сукнено одијело, око паса је, по обичају, носио лијепо дизајнирану и дугу тканицу, којом се опасавао два пута!
Таквим га памте они који су га боље познавали!

 

Ако је вјеровати оној народној да „шубара главу чува“, онда је Никола и није баш сачувао. Умро је релативно млад, у својој 67. години живота!
Да би се вратили на почетак приче и неопростивог дуговања Загоричана, морамо поћи поиздаље, од љета 1941. године и с мјеста догађаја којег описујемо, односно, из куће нашега Николе.
Живио је са супругом Ђурђом, бездјетан, у скромној, малој кући с два одељења: просторијом без прозора, односно ватреном кућом (са огњиштем на којем је увијек, дању и ноћу, жегла ватра) из које се улазило у собицу с два прозорчића на југозападном зиду куће.
На посној земљи, у Просини, Никола је провео читав свој живот…
Када је средином априла 1941. године, на просторима прве Југославије, полагано оружје пред окупационим фашистичким снагама, на Николина кућна врата је ноћу, доста касно, неко закуцао. Никола је без икакве бојазни отворио. Испред себе је, у мраку, назрео лице уморног, изгладњелог и доста уплашеног, демобилисаног жандарма с пушком о рамену! Ишао је према селу Брђани које је поприлично далеко од Загорица. Искао је хљеба и воде. И добио је… Као знак захвалности, овај му је поклонио пушку и два метка!
Онда је дошло љето, па усташко харање у Коњицу и около њега. Срби су привођени (из села Блаце, Борци, Бијела…) и одвођени у непознатим правцима, а завршавали су на познатим стратиштима и у јамама.
Тако је дошао ред на Загорице, односно, Загоричане… Усташки план је био да их током ноћи покупе и одведу у Коњиц, па даље према јами на Иван-седлу… И кренули су према првој кући у селу, кући Николе Ђ. Магазина!
Дубоко у ноћи, док су мјесец и звијезде сјале, закуцали су на Николина врата. Куцање је било јако, неуједначено, очигледно нервозно… Никола је био будан. Слутио је да би то могле бити његове комшије, католици из села Дубравице. Поготову што се у том селу, на женинству, налазио извјесни Стјепан Крезић из доње Херцеговине, провјерени мрзитељ српског народа. И умјесто да отвори врата, домишљати и опрезни старина, отпочео је с усташама дијалог:
– Ко то лупа на мојим вратима у ово доба ноћи?
Настало је кратко затишје, а потом је услиједио и одговор:
– Ја сам, Никола, твој комшија, отвори да мало попричамо! Нешто ми се не спава, па сам дошао да попушимо по коју цигару и да мало људујемо.
Одмах је препознао глас Стјепана Крезића! Схватио је његову намјеру…
– Ма, који комшија? Нешто ти глас не могу да препознам. Био сам мало прилегао, па…
И Никола је наставио да прича, у ствари, да заварава и отеже с причом како би добио на времену. Нечујно је узео пушку са чивилука, тихо убацио метак у цијев и, попут мачке која се шуња према ловини, примакао се вратима.
– Никола, отварај! Одмах!, сада је грмјело, утроје, споља… Препознао је и другу двојицу, Дубравичана.
– Ево, ево, моје комшије, само што нисам… Полако, ништа не видим, немам фењера, а ватра се на огњишту скоро угасила… Ево, ево, сад ћу ја, само да нађем резу… Аха, ево је, сад ћу ја моје драге комшија, само што нисам.. Е, вала, баш волим што сте навратили… Ма, ни ја нисам могао да спавам… Нека, нека… ево резе, ево… аха…
Никола је већ био дошао тик уз врата. Осјетио је узбуђено дисање једног испред. Спустио је цијев пушке мало наниже и повукао ороз… Све је бацио на коцку: и свој живот и животе других Загоричана!
Одјекнуо је страховити пушчани прасак уз ломљавину сухих храстових дасака на вратима. Пушчана свјетлост је, за тренутак, обасјала Николино озбиљно и грчевито лице. Освијетлила је и чађаве греде на трошној кући с којих се гар просуо по Николиним раменима…
Онда је настала потпуна, гробна тишина!
Испред врата, устријељен по сред срца, мртав, с лицем на прагу куће, и испред Николиних ногу, лежао је усташа, Стјепан Крезић! Његова братија, уплашена, већ је стигла у заклон, до својих кућа у Дубравицама.
Сјутрадан, зараније, од уха до уха, селом и засеоцима се пронио глас:
„Никола је убио Стјепана Крезића који је имао наум да побије Загоричане, а село да похара…“

 

Страх је замијењен опрезом!
А Никола… Никола се једно вријеме крио у кањону рјечице Ракитнице…
Тако је, на путу погрома Загоричана, на првом кораку, усташе пресрео један једини испаљени, а убојити, пушчани метак из руку Николе Магазина! Истичем намјерно поређење:
„А у руке Мандушића вука,
биће свака пушка убојита!“
Онда је дошла слобода. О њој се пјевало на славама, свадбама и мобарским сијелима. Само се гледало напријед, а све што се нашло иза леђа, почело је да се заборавља. Брзо, брже од Николиног испаљеног метка! Тако је заборављено и Николино херојство. Нажалост, и Николино гробно мјесто!
Никола је сахрањен на мјесном гробљу у селу Загорице. Дуго, све до назад десетак година, Николимна хумка је била без крстаче и било каквог знака који би упућивао на то да ту леже земни остаци Николе Ђ. Магазина, лика из ове приче и непризнатог загоричког хероја. У главама Загоричана је једва остало упамћено да је Никола рођен 1884, а Богу предао душу, некако, с јесени, 1952. године…
Рекосмо, већ, није имао порода како би бар његови нараштаји, у свом памћењу, чували причу о Николи!
Ипак, један његов даљи рођак, Боро П. Магазин, подигао је овећи крст Николи Магазину!
Заслужио је још већи, да бар буде приближан његовом херојству!